ЗА ЧЛАНОВЕ

ПОЗОРИШТЕ У ОКУПИРАНОЈ СРБИЈИ

Позориште у окупираној Србији -Позоришна политика у Србији 1941-1944
Аутор: др Боро Мајданац
Објављена: 2011.г.
Издавачи: КИЗ Алтера и Удружење драмских уметника Србије
Тираж: 300 примерака
Цена: 2.700 динара

ТЕАТАРСКИ ЖИВОТ У РАТНОМ ВИХОРУ
(приказ књиге објављен у Позоришним новинама Лудус, број 177-178, новембра 2011.године; аутор приказа Петар Грујичић)

Савремени историчари наше драме и позоришта имају честе прилике да се суоче са неким од парадокса, нелогичности или наизглед необјашњивих појава, а које су у стању да битно промене или јасно демантују неке устаљене слике о нашој културној прошлости. Један од тих парадокса, на пример, јесте и прилично упадљива разлика између ситуација које су у српском позоришту следиле у годинама непосредно иза Првог и Другог светског рата. Иако се Први светски рат катастрофално одразио на све аспекте српског друштва и културе, већ у првим годинама иза рата имамо прилику да посматрамо обнављање позоришног живота у свим његовим креативним и институционалним аспектима. То се, међутим, у Србији није догодило и у годинама иза Другог светског рата чије материјалне и демографске последице ипак нису биле толико драстичне као на почетку века, па тако тек негде крајем педесетих година, са појавом нове српске драме, ми можемо да говоримо о настанку неког новог позоришног контекста као органске целине, а не само као пуке институционалне форме.
Књига Боре Мајданца Позоришни живот у окупираној Србији до сада је најдокументованији и уједно најпотпунији прилог објашњењу такве парадоксалне ситуације каквих наша културна историја не мањка, где се на један крајње прегледан, педантан и непристрасан начин дочарава слика о једном по много чему необичном и не тако давном периоду. Данашњем читаоцу нарочито две ствари привлаче пажњу – тема о бројности формалних и неформалних позоришта нарочито у Београду, као и тема о театарској политици. Како исцрпно документује ова књига, у Београду чији је број становника током ратних година био око пет пута мањи од данашњег, функционисао је током рата читав низ, чак десетак формалних и неформалних позоришних група које су изводиле представе најразличитијег профила, и то у броју који Београд, може се слободно рећи, ни до данас није имао у својој историји. Такође, Мајданац документује још незабележену посету публике у првим годинама рата, као својеврсном изненађењу и за сама позоришта. Очигледно, у таквој врсти забаве публика је пронашла драгоцени вентил и бег од неизвесне свакодневице, чиме је и даље активна инфраструктура предратних глумачких удружења успевала да, у сврху пуког преживљавања, солидарно збрине не само своје чланове него и бројне избеглице. Како се види из приложених докумената и података о релативно брзом обнављању порушених позоришних зграда, културна политика окупатора била је двосмислена и на први поглед прилично амбивалентна: она у Србији не само да није обустављала, већ је и подстицала позоришну делатност, пре свега у забавним жанровима, чак на уштрб идеолошког уплива које се односио на афирмацију немачке театарске културе, забрану руских писаца и сл.
Но, иако по свему необичан и неупоредив са свиме што му је претходило и следило у нашој културној историји, овај период се заиста ни по чему не би могао окарактерисати као „златно доба” српског позоришта. Чак се и октроисани позоришни управници током рата безуспешно залажу за пуштање на слободу оних уметника и чланова театара који су дошли под удар расних закона окупатора, док у последњим годинама окупације, наоко динамични „културни” живот престонице почиње да наткриљује сенка предстојећег историјског расплета на начин који у књизи најпотресније илуструју записи са послератних саслушања и суђења Жанки Стокић, али и белодана чињеница да су након рата у ФНРЈ једино у Србији глумци били осуђивани на смрт због играња за време окупације.
Као својеврсан лексикон и водич кроз позоришни живот у окупираној Србији, књига Боре Мајданца је драгоцена, пре свега опомињућа књига, нарочито због аналогија које нуди данашњем читаоцу, подсећајући га на догађаје из наше ближе прошлости или чак савремености. Тако, између осталог, јавна полемика Велибора Јонића и Јована Поповића из 1943. о позоришној политици, нарочито поводом питања о „заради по сваку цену” и непостојећем профилу позоришних репертоара у околностима нагло увећаног броја публике и театарских трупа, можемо читати и као истинску претечу свих оних расправа о комерцијализацији које се код нас учестало воде последњих година. Имајући у виду њен историјски контекст, дебакл ове прве полемике за данашње генерације доима се застрашујуће поучним.