ludus

DODELA NAGRADE „BOJAN STUPICA“
ANDRAŠU URBANU

 

Članovi žirija za dodelu Nagrade „Bojan Stupica“, čiji su članovi reditelj Dimitrije Jovanović (predsednik), Ljiljana Todorović, rediteljka i Slavko Milanović, dramaturg, pogledali su svih 16 prijavljenih predstava izvedenih u periodu od 1.4.2015. do 31.3.2017. godine, i održali završnu sednicu 11. oktobra 2018. godine. Nakon sveobuhvatne rasprave usredsređene na nekoliko predstava koje su se izdvojile svojim umetničkim dometom, žiri je jednoglasno odlučio da Nagradu „Bojan Stupica“za ovu godinu dodeli reditelju Andrašu Urbanu za postavku „Rodoljubaca“ Jovana Sterije Popovića, u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda.

OBRAZLOŽENJE ODLUKE ŽIRIJA

„Rodoljupci“ su potvrdili temeljne odrednice rediteljske poetike Andraša Urbana koja ga je poslednjih godina afirmisala kao jednog od najoriginalnijih – kako bi Sterija rekao -„pozorištnika“ u Srbiji i regionu.

Urban već godinama ne prestaje da nas iznenađuje lakoćom s kojom otkriva tematsku i motivsku aktuelnost naših klasičnih dramskih dela. Nušićeva „Ožalošćena porodica“, „Koštana“ Bore Stankovića, „Banović Strahinja“ Borislava Mihailovića Mihiza, pa evo sada i Sterijini „Rodoljupci“ - u rukama ovog reditelja postaju savremeni komadi koji intrigiraju svežinom i aktuelnošću pitanja upućenih u srce današnje društvene stvarnosti. Drugu, ne manje važno jeste neprekidno proširivanje mogućnosti scenskog jezika koji za Urbana kao da nema granice. U vreme kada je postdramski pristup već počeo da dogmatski produkuje scenske stereotipe, Urban principe i iskutva postdramskog teatra ne limitira na prosto distanciranje od tradicije. Naprotiv, reditelj usvaja sve što je bilo plodno na polju neoavangarde - sa nasleđem celog dvadesetog veka - od ekspresionizma, nadrealizma, artoovog teatra surovosti, dadaizma, futurizma, takozvanog fizičkog teatra, neverbalnog pozorišta, performansa... i sve to ponovo oblikuje u koherentan scenski jezički sistem koji čvrstinom forme evocira klasičan scenski izraz.

U „Rodoljupcima“ reditelj Sterijino „veselo pozorje u pet dejstava“, inače nedovršeno i „slabog dramskog kostura“, kako kaže Jovan Skerlić, preoblikuje u moderan komad sa elementima Brehtovog teatra. Brehtov Verfremdung efekt postignut je energičnim glumačkim izvođenjem songova urađenih na stihove Đure Jakšića, Jovana Hadžića i Stevana Vladislava Kaćanskog i samog Sterije. Rodoljubiva lirika u konttrapunktu sa Urbanovom postavkom ispunjenom nasiljem, u koreografiji surove žurke, transformisana je ovde u najubitačnije brehtijanske songove.

Na kraju, u „Rodoljupcima“ se na najbolji način manifestuje Urbanova saradanja sa glumcima koja nije patronska, jednosmerna nego sa-stvaralačka. Takav energetski naboj koji dosežu glumci u predstavi Narodnog pozorišta ne bi bio moguć bez dostignute kolektivne volje da se u publiku uputi jedan bolan, nesputan, emocijama nabijen krik o tragičnoj realnosti koju svi gledamo još od Sterijinog vremena, a ništa ne činimo da je promenimo.

Ostajući veran Sterijinom imperativu osvešćivanja publike, Urban je unapredio njegov komad i ostvario pozorišno delo koje može da izdrži i najstrože kritičke analize iz domena dramaturgije i režije. Zbog svega navedenog žiri je odlučio da njegovu predstavu izdvoji između nekoliko inače izvanrednih režija ostvarenih u datom periodu.