Piše: Marija Crnobori

Danas, 1. decembra 1994. godine u podne, žiri je odneo zlatni Dobričin prsten Mati Miloševiću. Dobio ga je za svojih 260 uloga – malih, srednjih, velikih, u delima Šekspira, Nušića, Trifkovića, Sterije Popovića, Đokovića, Plaovića, Ive Vojnovića, Krleže, Kulundžića, Borislava Mihajlovića, Cankara, Kranjca, Šoa, Turgenjeva, Ostrovskog, Gorkoga, Bena Džonsona, Getea, Šilera, Molijera, Foknera, Eliota .... i još i još ...

U vrhovima naše glume Mata Milošević zauzima posebno mesto. On je pojam i stub. Disciplinovan i uman, sa pravom merom izražavanja osećaja, šarmantan, toplog, zamagljenog glasa. Pažljiv prema kolegama, sa vagom za pravdu i u običnom i u profesionalnom životu. Od njega su generacije i u Narodnom i u Jugoslovenskom dramskom, i u Ateljeu 212 i na Akademiji za glumu učile sve što to veoma komplikovano zvanje nosi sa sobom i u sebi. Učili smo kako glumac mora prilagođavati svoj način izražavanja ritmu vremena koje predstavlja i i ritmu vremena u kome živi, ali ipak uvek mora biti jasan i razumljiv i ostati svoj ...

Prvi put sam ga videla 1947. kao Jaga. Posle predstave sam otišla pred glumački izlaz gde je već bilo mnogo sveta, da vidim kako izgleda u civilu. Da vidim svojim očima – ne začaranim očima publike - kako izgleda. Bio je srednjeg rasta, sa šeširom nabitim na čelo. Gledao je u zemlju. Skronmo, vrlo skromno je izgledao, a na pozornici je bio velik, sa odgovornim očima. Divan.
Tu veličinu i magiju glumac je ostvario na pozornici i krenuo kući, uvučen u sebe i sam. I sam... I sam ...
Žiri: Marija Crnobori, predsednik, Mira Banjac, Mija Aleksić, Ljubomir Simović, Dejan Mijač, Vladimir Stamenković i Zoran Stošić, predstavnik Zlatare Majdanpek.