ЗА ЧЛАНОВЕ

ОЛИВЕРA МАРКОВИЋ                                   

Оливера Марковић
Монографија посвећена добитнику „Добричиног прстена“
Приредио: Феликс Пашић
Објављена: 2001.г.
Тираж: 500 примерака
Цена: 800 динара

ГЛУМИЦА - АНСАМБЛ
(приказ монографије објављен у листу "Дневник", Нови Сад, 3.12.2001.г; аутор приказа Даринка Николић)

"Оливера Марковић није само глумица - она је читав један велики, глумачки ансамбл". Ову луцидну дефиницију једне пребогате глумачке каријере коју је, на свечаности уручења Добричиног прстена Оливери Марковић, 1998, дала Вида Огњеновић, потврдиће, у разним варијацијама, готово сви прилози у монографији посвећеној једној од највећих и најгламурознијих глумица нашег позоришта, филма и телевизије, а коју је приредио Феликс Пашић.
Монографија текстом и фотографијом прати животни и професионални пут Оливере Марковић, од рођења до данашњих дана које карактеришу њени проређени, али несмањено ефектни сценски, филмски, телевизијски наступи.
Имала је само девет година када је, у Нишкој Бањи, основала "позоришну трупу" у којој је била главна глумица, редитељка, ауторка текстова и управница! Исте године, на комеморацији поводом смрти краља Александра, рецитовала је и плакала, а с њом је плакала и цела сала.
Но, прави почетак успешне и дуге каријере Оливере Марковић и њена занесеност позориштем, датирају из дана окупације, када с групом младих ентузијаста, гимназијалаца и студената, међу којима и њен будући муж и најчешћи партнер  на сцени Раде Марковић, на Коларцу, а потом по разним београдским становима, припрема позоришне представе, идући из улоге у улогу, све до одласка у партизане (у торбици носи туш за трепавице, руж и пудер!) који је замало осујећен четничким препадом.
Када се, 1948, уписала на Позоришну Академију, као студент прве генерације ове високе школе, на класу Мате Милошевића, имала је за собом већ неколико запажених сценских наступа, а дипломску представу ("Последњи" Максима Горког) одиграла је на сцени Београдског драмског, на којој ће потом остварити и најзначајније улоге, попут оних у "Мачки на усијаном лименом крову" (прва глумица у комбинезону на домаћој сцени), у Крлежином "Вучјаку", "Три сестре" Чехова, "У Каролини Ријечкој", "Добром човеку из Сечуана" и "Мајци Храброст" Бертолда Брехта, Милеровом "Лову на вештице" или Шоовом "Пигмалиону".
У сликању портрета Оливере Марковић, Феликс Пашић у овој монографији користи мозаичну форму: ту су мишљења њених колега и партнера на сцени, редитеља, критичара, потом све њене улоге у позоришту, на филму, телевизији и радију, ту је и селективна библиографија критика и интервјуа, као и попис награда и признања, међу којима су и Златна и Сребрна пулска арена, Октобарска и Седмојулска награда и, наравно, као круна каријере, Добричин прстен.
О Оливери Марковић, поред осталих, говоре и Јован Ћирилов, Марија Црнобори, Горан Марковић ("Имала је магију, алхемичарску радионицу у себи, нешто за шта можда сама није била заслужна, али је то умела да носи, развије и однегује у невиђени цвет глумачке уметности. Није била срећна због тога; није била ни несрећна"), Раде Марковић ("По чему се Оливера издвајала? Она је пленила. У почетку својом младошћу, темпераментом, изгледом, својим ритмом, а после - дубином талента, богатством и разноврсношћу духовног материјала који уноси у своју игру"), Владимир Стаменковић, Ксенија Јовановић, Ђуза Стојиљковић ("Велика глумица! То се не може објаснити. Ко није с њом играо, не може то ни да осети ни да доживи. Она зрачи већ самом својом појавом"), Мира Ступица ("Оливера је уметник, она је и звезда, она је увек на сцени глумачки догађај"), Јагош Марковић ("Оливера је глумачки Лопе де Вега. По лакоћи Росини. Све") и, коначно, Оливера Марковић њом самом: "Боже, какве сам лепе улоге играла! Углавном сам одиграла све што сам желела".
Горан Марковић: "Да ли човеку треба још нешто?"