ЗА ЧЛАНОВЕ

РУЖИЦА СОКИЋ                                   

Ружица Сокић
Монографија посвећена добитнику „Добричиног прстена“
Приредила: др Зоран Т. Јовановић
Објављена: 2012.г
Тираж:
Цена: 800 динара

Књига Ружица Сокић је особена, као што је њена «јунакиња» јединствена. У едицији добитника Добричиног прстена њена монографија носи главну одредницу - «њом самом».
Дуг је период од када сам почео да склапам глумачке монографије,  ово је десета књига, у том серијалу, али је још дуже моје професионално дружење са Ружицом Сокић, које траје више од петнаест година. Ово је званично трећа књига коју радим о њој као глумици. Прва је настала у оквиру фестивала Нушићеви дани и посматра је као глумицу комичарку. Друга је рађена у оквиру филмског фестивала у Нишу, у којој покушавам да спознам филмско лице Ружице Сокић.
У тим одгонетањима лица Ружице Сокић стигосмо до најкомплекснијег, позоришног лица у тоталу, јер награда Добричин прстен представља круну глумачког рада.
У чему је спецификум уметнице Ружице Сокић?
У њеном уметничком бићу као да су равноправно егзистирала два израза – глумачки и списатељски. Тако монографија Ружица Сокић представља збир њених «знакова поред пута» које је, брижљиво записујући, остављала да јој се не загуби траг.
Ружица је из своје романсиране аутобиографије Страст за летењем повадила значајније делове, следила свој унутрашњи глас. Тако је настала окосница њене наново срочене животне приче, или њеног животописа, романа тока њене свести.
Приближава се глумицама које су у врху по броју интервјуа. Пронашао сам 230 интервјуа, што у личној документацији, што у документацији Позоришног музеја. Чини се да су поједини новинари, у тренуцима када им је понестајало тема, проналазили у Ружици захвалног саговорника.
Она је запитана, заокупљена питањима глуме, позоришта, али и ширег контекста друштвено-политичког. Увек има свој коментар на све мене нашег узбурканог, немирног и тешко разумљивог политичког живота ових простора.
Јединствена целина је прича о њених пет монодрама. Монодрама је посебна позоришна форма, али у њеном позоришном животу има видно место, па она даје суптилне одреднице тог специфичног позоришта једног глумца и публике. Подстакнута успехом монодраме Теби, моја Долорес Саше Божовић у којој се стапају две изворне емоције – емоција лекарке, мајке, великог борца и човека осетљивог за све људске патње, и глумачке емоције, тој ратној исповести је дала глумачки израз, надоградила и упутила бројном аудиторијуму, преко 450 пута.
Отвореност Ружице ка другим, потреба да комуницира са публиком, али у епистоларној форми, уочљива је у преписци коју она брижљиво води преко страница ТВ ревије. Та епистоларна форма не само да открива отворену, младу, сензибилну глумицу, већ даје слику нашег друштва 1968. године када смо били – отворенији један према другом, ближи. Ту је непосредна, искрена, језгровита, мудра...
Ружица Сокић је, како то недвосмислено избија из књиге, глумица  домаћег писца, што илуструју чињенице из репертоара, али и њено глумачко уздизање, јер нема глумачког одрастања без домаћег репертоара. Текстови Александра Поповића уоквирују њену путању, означавају прву тачку али прославу педесетогодишњице.
Наравно, глумац у огледалу критичара – ту су записи Буце Мирковића који је прати од почетка, Мухарема Первића, који је својим текстом исписао њену поетику глуме. Петар Волк у свом мајсторски уобличеном тексту враћа нас на почетке, на сусрет с њеним професором Јосипом Кулунџићем. Ранко Мунитић, филмски критичар, пише о позоришном лицу Ружице Сокић. Мија Илић пише о Жанки како ју је дао у свом текстуалном предлошку и Жанки којој је душу удахнула Ружица Сокић. Песнички запис Братислава Јевтовића настао је после представе Дуго путовање у ноћ.
Од позоришних критичара се сусрећу заокружена мишљења, оцене и анализе настале у одговарајућем тренутку, поводом конкретне премијере, награде или поводом књиге. Посебно место припада Милосаву Буци Мирковићу који на почетку њеног глумачког зрења антиципира њен глумачки лет.
У делу прозаичног наслова Документација прецизно су  забележене све улоге у позоришту, на филму, телевизији, радију. Ту су и све награде које је током свог плодног глумачког живота освојила, као и незаобилазна библиографија написа.
И тако, из странице у страницу, откривамо више испреплетених токова приче – ауторски глас глумице, глас колега, критичара, хроничара позоришта, глас непоколебљивог факта и све се то стапа у пријатну симфонију звано позориште, са Ружицом Сокић у њеном средишту. Без обзира колико је то монографска књига о глумици Ружици Сокић, то је, уједно, фреска нашег позоришта, које је утонуло у минуло време – позоришта којег више нема.
Књига је отворене форме у којој се у перманентном дијалогу налазе  глумица Ружица Сокић и њени савременици. Надам се да ће тај дијалог бити настављен, још дуго, на срећу српског глумишта.
                                                                          

  Приређивач др Зоран Т. Јовановић 
(са промоција монографије 19.11.2012. у Атељеу 212)