... Kad se reditelj prihvati velikana kakav je Šekspir, u prilici smo da, možda jasnije nego inače, vidimo da je režija kritička analiza dela, kao i da je autorska umetnost. Pošto znamo Šta, možemo pažljivo da posmatramo Kako reditelj tumači dramu u svojoj predstavi.

Egon Savin je pokazao da je majstor svog zanata. Radnja predstave je celovita, koherentna i dosledna. Nema neprotumačenih mesta ili propusta, ni u priči ni u karakterizaciji likova. Veliki glumački ansambl savlađuje Šekspirov stih sa lakoćom i razumevanjem koje pokazuje da je reditelj svaku repliku pažljivo protumačio i odredio joj radnju. Ništa nije prepustio improvizaciji. Predstava se prati od početka do kraja sa nesmanjenom pažnjom, jer nema padova i gledaoca ništa u priči ne zbunjuje.

U radu sa glumcima, Egon Savin je pokazao svu svoju rediteljsku zrelost, umeće i dar, pre svega podelom, pa načinom rada i podsticanjem i poštovanjem samosvojne glumačke kreativnosti. Pomenimo, primera radi, bravuroznu igru Predraga Ejdusa u ulozi Šajloka koji izražava arhetipski bol prognanog bića. Ili, u okviru iste linije radnje, racionalnijeg, urbanog Šajloka Voje Brajovića, koji svesno brani integritet lika. A rediteljeva ekstravagantna koncepcija u kojoj Mićanović igra ženski lik, Porciju, omogućuje gledaocu da postane svestan velikog dijapazona glumačkog umeća.

Najzad, transponovanjem Šekspirove priče u vreme rađanja fašizma, reditelj nam daje na znanje da se svaka duboka istina o ljudskim sukobima, strastima i stradanjima uvek odnosi i na nas i na našu stvarnost. Izražavajući otvoreno i artikulisano svoj stav, reditelj pokazuje punu ozbiljnost i odgovornost svog autorstva, što je dostojno svakog poštovanja.

Ako nagrada Bojan Stupica treba da verifikuje režiju kao autorstvo i umetnost, onda je Egon Savin ličnost koja takav stav suvereno delom dokazuje.