ludus

  1. Komedija je zapravo vrlo suptilna stvar


    1. Egon Savin, Seka Sablić, Gorica Popović o komediji. Šta su svojevremeno govorili Predrag Ejdus, Nikola Simić...

    2. slika
    3. Ilustracija Jugoslav Vlahović
    4. Festival „Dani komedije“ pola veka održava i odražava „smeh naš nasušni“, menjajući se i sam kroz decenije, različite sisteme društvenih i kulturnih vrednosti, nove pozorišne izazove i uvek ista očekivanja publike: da iz sale izađe nasmejana i ozarena, puna zdravog smeha ili zamišljena nad britkom satirom koju im piščevo delo i glumačka igra nude.
      Bilo kako bilo, humor je uvek izvirao iz dramskih situacija i nesnađenih ljudi u njima, čije strasti ili poroci izvrgavaju ruglu dominantnu osobinu glavnog junaka – pohlepu, strast, licemerje, zavist, lenjost, uobraženost, tvrdičluk, podaništvo. Dug je spisak ljudskih manjkavosti, a smeh je najbolji lek da izbiju na površinu, pa da se svi pomalo ogledamo u njima...
      Od festivala do festivala, od selekcije do selekcije, uspevalo se manje ili više u tome. U Jagodini su mnogi naši glumci bili u prilici da pokažu svoja vrhunska umeća, osvoje jednog (pa i nekoliko) „Ćurana“ i, što je najvažnije, opiju se smehom i pljeskom razgaljene publike. Od davnih sedamdesetih godina prošlog veka kada su osnovani „Dani komedije“ do naših dana mnogo toga se promenilo, ali i ostalo isto: za dobru komediju (kao, uostalom, i svaku predstavu) preduslov su dobar tekst, ansambl koji je u stanju da ga razigra i, naravno, kao u svemu – osećaj za meru.
      Kako sačuvati komediju u vremenu koje je odavno izgubilo upravo osećaj za meru i dobar ukus, psovka postala uzrečica, a podilaženje gledaocima s najnižim strastima i očekivanjima recept za izdašnu tezgu i brzu zaradu? Jer ono „glumac, reci nešto smešno“ nije više samo zahtev neuke publike nego i manir onih koji bi da pronađu najkraći put do popularnosti i lakog prihoda...
      – Srpska komediografija obiluje veličanstvenim delima. Od Sterije i Nušića, preko Aleksandra Popovića do Duška Kovačevića. Da ne pominjemo Ignjatovića, Sremca, Trifkovića, Kočića, Domanovića... do Koprivice i Romčevića. Danas jeftina zabava proteruje komediju iz našeg pozorišta. Zabavljačke predstave prvo su igrane po periferijskim domovima kulture, danas ulaze na repertoare naših „uglednih“ pozorišta – nedvosmislen je reditelj Egon Savin. – To su predstave bez satiričke oštrice, nemaju ni duha ni pameti i, što je najvažnije, ne zameraju se nikome! Zabavljačko i komičko sasvim su različite pozorišne pojave. Naravno da i komedija biva smešna i zabavna, to je zato što se komedija ruga svemu ružnom. Našeg pozorišnog gledaoca naročito raduje ruganje „moćnicima“, njihovom licemerstvu, bahatosti, nadmenosti, gluposti, korumpiranosti, lažljivosti, prevrtljivosti, pokondirenosti, kao i njihovim ostrašćenim neobrazovanim obožavaocima. Savremena komedija treba da se ugleda na klasične uzore. Savremena komedija mora da se podsmeva društvenom zlu. Savremena komedija ne sme nikoga da se plaši!
      Dramaturg Ivana Dimić podseća da Aristotel u Poetici definiše komediju na sledeći način: „Komedija je podražavanje nižih karaktera, ali ne u punom obimu onoga što je rđavo, nego onoga što je nužno, a smešno je samo deo toga. Jer, smešno je neka rugoba ili greška koja ne donosi bola i nije pogubna.“
      – Volkenštajn u svojoj Dramaturgiji daje sledeću definiciju: „Komedija je dramsko delo koje izaziva smeh. Borba u komediji ne sme biti surova, lepa, niti vešta. Zato je komedija parodija tragedije. Likovi komedije su tipovi (za razliku od tragedije u kojoj su likovi pojedinačni karakteri), a postoje i podvrste komedije: farsa, vodvilj, satira, groteska i romantična komedija – ističe Ivana Dimić. – Tematiku i likove uzima iz svakodnevnog života. Završava pobedom razumnog principa u životu, odnosno pobeđuje razum, pravda i poštenje.
      Naša sagovornica podseća i na vrste smeha u komediji, s obzirom na pristup pisca predmetu ili osobi koju ismeva. Tako je humor najblaži oblik smeha, a karakteriše ga osećaj simpatije (smeh kroz suze), ironija je smeh s jakom oštricom i boli onoga kome je namenjen, satira je smeh koji se upotrebljava u situacijama kada su negativne crte neke ličnosti toliko jake da uništavaju ljudskost u čoveku, pa koristeći ovaj oblik smeha autor u potpunosti negira lik koji ismeva.
      – U savremenoj dramaturgiji dolazi do mešanja žanrova i pojavljuje se žanr tragikomedija. Posle Brehta, a naročito Beketa, stroge žanrovske odrednice postaju veoma labave i dramski tekstovi i strukturalno krše pravila, osim što mešaju tragične i komične elemente. Ali jedan dramski tekst mogao bi se odrediti kao komedija ukoliko u njemu prevladavaju elementi bazično ugrađeni u taj žanr, ili ukoliko je predstava režirana kao komedija uprkos žanru u kom je napisana (slučaj Mijačeve režije Nušićeve Pučine) – navodi Ivana Dimić. – S obzirom na takvo stanje stvari u savremenoj dramaturgiji, kao i ponudu iz savremene pozorišne produkcije, jedan festival komedije (kao što je naš poznati festival u Jagodini) može da se nađe pred teškoćama u selekciji koje nije lako razrešiti. Ali se takođe dešava da selektori biraju naprosto dobre i uspešne predstave za festival i tako ponekad dovedu predstavu koja nema dodirnih tačaka s komedijom, pa se posledično obesmišljava svrha samog festivala komedije.
      A šta su o ovom žanru govorili (ili govore) naši vrsni i osvedočeni komičari, koji su dobili po nekoliko festivalskih priznanja. Jelisaveta Seka Sablić dobila je četiri „Ćurana“ i peti za životno delo, tako da se može reći da već ima zavidnu – „farmu“.
      – Obožavam sve te „Ćurane“, ponosna sam na komediju i uvek srećna kad se publika „cepa“ od smeha. Nikada ne idem ispod svog nivoa. Sećam se kako mi je Bora Todorović rekao na prvom festivalu u tadašnjem Svetozarevu kako sam „nagazila nagradu“, a ja nisam ni znala da je takmičarskog karaktera. Prvo priznanje dobila sam za Gocu u Razvojnom putu Bore šnajdera Ace Popovića... Vređa me dosada, kao i laž sa ekrana. Nemoćna sam da im odgovorim. Ako sam ti dosadna na sceni, ustani i idi! Imaš na to pravo. Takav je, uostalom, i pravi teatar, onaj pučki. Laž je uvek dosadna i prepoznatljiva. Ponekad glumac uspe da izvuče istinu iz lažnog teksta, i obrnuto. I odmah nije dosadno.
      Kada publika nekog često viđa u komičkim ulogama, kaže popularna glumica, postoje i predrasude da se smeje unapred:
      – Uz opasnost da zvučim pretenciozno, tako je bilo i sa Čkaljom. Čak je i opasno da takvi ljudi igraju neku dramu. Ja igram dosta dramskih uloga u pozorištu, ali, hvala Bogu, ne smeje se niko. Ne može svako da bude duhovit i komičar. Nekada su postojali glumci – tragičari. Ne čak ni dramski, nego baš tragičari. Onda su svuda uneseni humor i duhovitost, u sve dramske priče na svetu, i priča ne može da prođe ako nije takva. Nema više one strašne kuknjave, mada ima drama u koje zaista ne možeš ništa da uneseš sem jada, tuge i užasa...
      Da je Nikola Simić u životu odigrao samo Šandebiza u legendarnoj Bubi u uhu, bilo bi dovoljno da stekne titulu kralja smeha. U nekom od intervjua objasnio je šta za njega znači smeh:
      – Smeh je nešto najblagotvornije na svetu, jer čovek kroz smeh zaboravlja sve nevolje. Nemoguće je da jedno biće bude stalno pod tenzijom, mora negde da izbije ono nagomilano u njemu. Bolje je da to izbije kao smeh, nego kao apel za pomoć preko telefona Neuropsihijatrijske klinike. Mislim da nemamo dovoljno smeha. Publika je željna komedije. Dokaz je predstava Buba u uhu i uvek prepuna sala – objasnio je glumac. – Uvek govorim, spremati komediju, to je kao da radite za gluvoneme, ne znate gde će biti reakcija publike, kako. Znate tek s premijerom. Stvaranje predstave je nešto kao porođaj. Tek smo na premijeri u stvari videli kakav smo posao napravili. I posle, kako se predstava sve više i više igrala, mi smo se, što se kaže, zahuktali i tako do dana današnjeg. Da nije publike, ne bi bilo ni nas, ne bi bilo predstave, a šta je publika pronašla u Bubi u uhu, to je zagonetka. To je ili-ili. U životu čovek uspe ili ne uspe. A, posle tražiti i čeprkati po tome kako, zašto, zbog čega, mislim da je iluzorno.
      Svaka dobra predstava mora da bude radost kako za publiku u gledalištu, tako i za same glumce na sceni, a to potvrđuju i sledeće Simićeve reči, koje otkrivaju onaj tajni „začin“ za dugo trajanje:
      – Igramo je s ljubavlju. Kad je Buba na repertoaru, to je kao porodica koja se okupi. Kao na slavi ili na nekoj svetkovini. Mi smo raštrkani i kad se skupimo, to je za nas veselje.
      Ono što je Buba bila u Jugoslovenskom dramskom od sedamdesetih do Simićeve smrti, to je Šovinistička farsa postala deceniju kasnije. Predrag Ejdus i Josif Tatić briljirali su u ulogama zadrtih istoričara, Srbina i Hrvata, a predstava je rado primana u svim krajevima nekadašnje SFRJ – sve do njenog raspada.
      – Što se tiče Farse, napravili smo andergraund predstavu, na ivici zabrane, kada nije bilo ni „š“ od šovinizma. Okolnosti i događaji u vreme igranja počeli su da se radikalno menjaju. Predstava je krenula kao satirična komedija, a završila se kao tragična farsa. U Zagrebu smo u „Lisinskom“ igrali pred četiri hiljade ljudi, da bi potom, te 1989. otišli u Knin, u Dom armije, gde je u vreme izvođenja vladao muk u sali. Tek pred kraj počeli su da se smeju. Onda nam je tamošnji novinar rekao da od 700 prisutnih ljudi, ima njih 500 koji su nekog izgubili u prethodnom ratu... Poslednju predstavu smo igrali u Dubrovniku, u doba predizbornog mitinga Savke Dabčević i Mike Tripala. Ipak, mi smo na Lapadu imali više posetilaca nego oni na Stradunu – prisećao se u jednom našem razgovoru Predrag Ejdus.
      A na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, Sterijinog junaka Kir Janju (koji je u narodu odavno postao sinonim za škrticu) prvak kuće Predrag Ejdus igrao je više od četvrt veka. Predstava u režiji Egona Savina važi za jednu od najboljih inscenacija ovog naslova u istoriji srpskog teatra. Njenom uspehu i trajanju svakako je doprinosio i glavni protagonista.
      – Savin je ponudio nov i izuzetno zanimljiv koncept Kir Janje. Uspeo je da tu veliku komediju o tvrdičluku pretvori u tragikomediju. Njegova glavna osobina nije pitanje karaktera, već životnog problema stranca u jednoj sredini, koja pokušava sa svih strana da ga orobi – objašnjavao je uspeh i dugovečnost predstave Predrag Ejdus. – Kapital je pitanje njegovog identiteta i opstanka. Zato, na kraju predstave, s Kir Dimom mora da se iseli... Naš Kir Janja nastao je 1992. godine, u vreme velikih rasejavanja i etničkih sukoba, pa su same okolnosti pomerile težište s komedije. To je i najuzbudljivije u ovoj predstavi. Uz savlađivanje dijalekta i karaktera junaka, bilo je važno zadržati i komediografski element.
      Popularni glumac često je voleo da citira svog junaka, što je, na neki način, postao i njegov profesionalni kredo: „Sve sos mera, sve sos mera, pa ćiš dođiš do velika slava“.
      – Vrlo je važno pronaći meru u tom trajanju, pronaći to osećanje da znaš sigurno šta nije dobro, šta ne smeš da uradiš. Onda možeš da istražuješ dalje. Beskrajno volim svoj posao i pokušavam da ga radim maksimalno odgovorno, i prema sebi i prema publici, i prema partnerima i prema pozorištu.
      Da bi osećaj za meru u svemu, pa i komediji, morao da bude jedan od imperativa dobrog glumca potvrđuje i Gorica Popović:
      – Komedija je, zapravo, veoma suptilna stvar. Potrebni su veština i ukus, moć da se ograničiš. Da izabereš prava sredstva, da ne preteraš, ne uđeš u persiflažu tamo gde nije potrebno. Ali danas su svi kriterijumi u velikoj meri pali na niske grane, tako da se svašta potura pod komediju i komično. Na nama umetnicima je da probamo da dostojanstveno radimo taj posao ne samo u pozorištu nego i na filmu – naglašava Gorica Popović. – Moj profesor Bajčetić uvek je govorio da je vrhunski oblik glume i nastupanja – cirkus. Biti klovn. Jer tu se potpuno poništavaš i dopuštaš da ti se ljudi smeju, da te ismevaju, tako da smatram da je prava komedija, zaista, nešto što je veoma teško i ne postiže se brzo. Biti dobar u komediji ne možeš biti odmah, čim stupiš na pozornicu. Potrebni su veliko iskustvo, velika sloboda i sposobnost improvizacije i igre. Veoma volim i poštujem komediju. E sad, naravno, da se danas svašta izvitoperilo. I rijaliti programi koje gledamo smatraju se „komedijom“: staviti ljude problematičnih biografija i intelektualnih moći u neku arenu, da mogu svi da im se smeju ili ih obožavaju, to je po mom mišljenju dno „komičnog“ i „zabavnog“.
      Na pitanje koliko nam je potreban festival komedije i prilika da se pokažu dostignuća različitih teatara, glumaca i rediteljskih rukopisa, naša glumica odgovara:
      – Veoma pozdravljam festival u Jagodini. Učestvovala sam više puta na njemu, tamo bude sjajnih predstava u zavisnosti od onoga ko bira program. Neke dobre komične predstave ponekad izostanu, ali u suštini je to odličan festival i daj Bože da i dalje traje. Važno je što publike uvek ima, mada i publika zna ponekad da popusti u kriterijumu, pa da neke prizemnije predstave visoko oceni. Ali, i to je uticaj medija i naše stvarnosti. Bilo je pokušaja i obećanja da se osnuje pozorište komedije, ali još ništa od toga. Nedostaju nam pozorišta, uopšte. Sale su pune, karte se veoma brzo rasprodaju čim izađe repertoar. Publika je gladna dobrih pozorišnih sadržaja. Kad pogledam kako je Nušić čitav svoj život posvetio komediji, pozorištu, oslikavanju našeg mentaliteta, naravi i nakaradnih običaja, pomislim kako bi bilo divno da postoji Nušićevo pozorište u kojem bi se igrale ne samo njegove stvari nego i sve što dostojanstveno pripada tom žanru.
      images

    5. Vukica Strugar

      BEZ PSOVKI, MOLIM

      Za Đuzu Stojiljkovića važilo je da nikada nije želeo da izgovori nijednu bezobraznu reč na sceni! Jednom prilikom, neko od njegovih kolega setio se simpatične epizode:
      – Trebalo je da pita, je l’ si ti nju već... I on nije hteo, Mijaču je rekao ne, a to nije bilo lako. I na premijeri je umesto te reči pitao, „je l’ si ti nju već... kontaktirao“. I svi su razumeli o čemu se radi.
      Baš tako se svog višestrukog laureata sećao i jagodinski festival, pa su na vest o njegovoj smrti uputili telegram saučešća Ateljeu 212, s rečima da je otišao čovek koji je svojim ulogama obogatio naše živote – „gospodin glume, gospodin čovek, voljen, neponovljiv, odmeren“.