AKO NE RAZUMEŠ SEBE, KAKO ĆEŠ RAZUMETI DRUGE

Foto: B. Petrović

Moji snovi o budućnosti ruinirani su od svega što se dešava sada i ovde. Uznemiravaju me. Tako da sam odlučila da ih više neću sanjati. Sanjarim na kraće staze, na primer, o sutrašnjem danu. To me više ispunjava. I tako više ispunim dan. Gradim svoj sistem vrednosti i trudim se da ga svakodnevno živim i sprovodim. Pa kad pogledam unazad, vidim pomak

Intervju:Jovana Gavrilović                                                                              Olivera MIlošević

Za svoje mlade godine Jovana Gavrilović ima brojne izuzetne uloge i pregršt nagrada. Glumu je diplomirala u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Kao studentkinja četvrte godine dobila je nagradu za najbolju mladu glumicu na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci, za ulogu Mine u predstavi Dok nas smrt ne razdvoji. Za tu ulogu, kao i za rolu u Zmajeubicama nagrađena je iz Fonda>Dara Čalenić za najbolju mladu glumicu na Sterijinom pozorju 2015. godine. Za ulogu Ranke u predstavi >Beogradskog dramskog pozorišta takođe dobija brojna priznanja. Ove godine dobila je Sterijinu nagradu za najbolje glumačko ostvarenje, za naslovnu ulogu u Petrijinom vencu, komadu rađenom po istoimenom romanu Dragoslava Mihailovića. Jovana je član Ateljea 212 i jedna od najvrednijih mladih glumica.

Kako je izgledao tvoj prvi susret s pozorištem?
Iz ove perspektive moj ključni susret s pozorištem je bio na daljinu. Iz gradskog autobusa 65. Kada bih pobegla iz škole sa Zvezdare i krenula ka gradu. Autobus je prolazio Svetogorskom pored Ateljea212. I tada bih uvek zurila u pozorište i u Zorana Radmilovića kao Kralja Ibija. Do tada sam nekoliko puta bila u pozorištu, nisam maštala o glumi. Ali kada bih prolazila pored Ateljea, osećala sam neku neobjašnjivu privlačnost. Zamišljala sam kako izgleda sve to unutra, kako izgleda pozorišni život, zamišljala sam predstave koje nisam gledala. Lepo je to što sam danas član Ateljea 212.

Kako si donela odluku da gluma bude tvoja profesija?
Kako je za pozorište potrebno dvoje, rekla bih da sam te ambicije razvijala još od detinjstva. Na razne načine sam pokušavala da se izrazim, da nešto nekom predstavim. Ali nisam imala svest o tome. Bavila sam se drugim stvarima. Kasnije me je moja profesorka srpskog jezika Vesna Knežević na moje veliko iznenađenje podstakla da izađem na prijemni ispit iz glume. Rešila sam da je poslušam. Pala sam prijemni, ali je to osećanje bitisanja na sceni bilo nešto najčudesnije što sam ikada doživela. Posle dve godine sam primljena u klasu profesora Vladimira Jevtovića. A ono osećanje mog prvog izlaska na scenu me i dalje podiže kada upadnem u neke dileme.

Koliko je pitanje identiteta važno za formiranje umetnika?
Mislim da je neprocenjivo važno. I dalje tražim svoj identitet. Kad ne razumeš sebe, onda teže razumeš i druge. Nekad mi to pravi šum u građenju lika. A neke uloge mi pomognu da otkrijem nešto novo o sebi.

Čega to u pozorištu ima što u drugim umetnostima nema?
Nikada nisam razmišljala o tome. Razmišljala sam o sličnostima. Mada je za mene tišina u pozorištu u trenutku potpune prisutnosti i s jedne i s druge strane nešto vrlo posebno. Ona se retko dešava, ali je vrlo moćna.

Gluma je zanat, veština da se bude neko drugi; kako ti postaješ neka druga i koliko te ima u likovima koji nisu ti?
Da bi postao neko drugi, nije dovoljan samo zanat. Glumački zanat jeste veština, neki mehanizam kojim se dolazi do lika. Ali na koji način se postaje neko drugi, to ni sama ne znam. To su zaista blistavi trenuci za sve ljude na sceni i u publici. Apsolutno pristajanje na igru. Kao neka čvrsta vera u novu istinu. Ne znam.

Kada glumački zanat postaje umetnost?
Recimo, kada se ne vidi a nije izostao.

Dok nas smrt ne razdvoji Mire Furlan u režiji Mikija Manojlovića je prva tvoja profesionalna predstava. Igraš je još uvek. Šta ti znači taj naslov?
To je moja pozorišna kolevka i prva pozorišna porodica. U toj predstavi se uvek osećam sigurno, a u isto vreme kao da sam i dalje na početku.

A predstave Moje dete i Petrijin venac?
Obe predstave su mi donele mnogo radosti i prostora za maštu. Likove koje igram, Ranku i Petriju, obožavam. Divim im se i lako im se prepuštam. Takođe, zaista sam do sada imala sreće da radim s mnogo kolega nadahnjujućih u raskoši veštine. Da od njih učim. I na tome sam zahvalna.

Da li imaš svoj metod rada, neke rituale? Kako ulaziš i izlaziš iz likova?
Volim da se dobro pripremim u procesu rada na predstavi. I onda je to moje, u meni je. Kada se ne pripremim dobro, kada ne odgovorim sebi na sva pitanja za vreme procesa, onda imam ritual da lupam glavom o zid, ne bi li mi proradio mozak.

Šta je po tebi zadatak umetnosti i pozorišta i zašto su oni važni za društvo kao što je naše?
Zadatak pozorišta je da sakupi ljude na jedno mesto, da jedni drugima nešto kažu, da se nasmeju, rasplaču, uznemire ili ostanu ravnodušni, pa da se posle i dalje smeju, plaču ili grle, da se zamisle, posvađaju ili razbesne. Tako bih to svojim rečima rekla iako zvuči površno i patetično. Umetnost može da bude i jeftina i veličanstvena. Njen zadatak je da izazove reakciju. A u pozorištu treba da ima mesta za sve.

Kakav je tvoj san o budućnosti?
Moji snovi o budućnosti ruinirani su od svega što se dešava sada i ovde. Uznemiravaju me. Tako da sam odlučila da ih više neću sanjati. Sanjarim na kraće staze, na primer, o sutrašnjem danu. To me više ispunjava. I tako više ispunim dan. Gradim svoj sistem vrednosti i trudim se da ga svakodnevno živim i sprovodim. Pa kad pogledam unazad, vidim pomak.

Šta te ljuti, čemu se raduješ?
Ljute me nemar, lenjost, pakost, a najviše nepravda. Raduju me prijatelji, životinje, priroda i konfete.