ludus

    1. SVAKO POKOLENJE MORA DA IMA SVOJE ODGOVORE NA IZAZOVE SVOG VREMENA

    2.   
        
    3. slika



    4. Govorili su nam da je istorija učiteljica života, međutim, često je nad tom učiteljicom vršeno raznovrsno nasilje, a s druge strane, kao i kod svakog učenja, čovek mnogo više zaboravlja nego što ostane u njemu


    5. Intervju:Nebojša Dugalić                                                                              Milica Kosović


      Knez Miškin, Sigismund, Karađoz, Pavle Isakovič, Rakitin, Simeon Njago, Hadži Zamfir, Vladimir Dedijer, Nikola Pašić, Jovan Jovanović ... samo su neki scenski junaci kojima se u godinama iza nas nesebično davao glumac Nebojša Dugalić, prvak ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, uz Efendi Mitu, Kralja Edvarda, Proku Purića...
      Uz kompleksne dramske junake s kojima „živi“ na pozorišnim scenama, Nebojša Dugalić ove jeseni uporedo snima dve serije – Državni službenik, u kojoj tumači lik Milojevića, i Žigosani u reketu, gde igra sportskog menadžera Vojislava Todorovića. Pomenimo i njegov muzičko-poetski kabare Da, to su bili dani, koji u saradnji s Borisom Pingovićem izvodi od 2004. godine i koji je subotu, 30. novembra, u Kombank dvorani u Beogradu imao svoje jubilarno, 300. izvođenje!
      Nebojšu Dugalića, i njegove junake, i publika i kolege i stručna javnost prate pohvalama i nagradama. U svojoj bogatoj biografiji do sada je upisao brojna priznanja: Nagradu za životno delo KPZ Beograda, Nagradu Grada Beograda, Nagradu „Miloš Žutić“, četiri „Zoranova brka“, tri Sterijine nagrade, četiri „Zlatna viteza“ i dva „Srebrna viteza“ u Moskvi, Nagradu „Zoran Radmilović“, više nagrada matičnog nacionalnog teatra…


      Kakvo je vaše glumačko iskustvo u slučaju Efendi Mite koji je propao u tranziciji, a kojeg ste ostvarili u predstavi Nečista krv po delu Bore Stankovića, u režiji Milana Neškovića u Narodnom pozorištu?
      Dugo se bavim Borom Stankovićem zato što mislim da je on jedan od retkih i jedinstvenih pojava u svetskoj literaturi. Stanković je značajan po slojevitosti literarnog zahvata i dubini pogleda kojim sagledava i unutrašnje i spoljašnje oblike jednog konteksta i vremena. Stanković je izuzetno značajan pisac za glumce. Svakome bih preporučio da se ozbiljno pozabavi Borom Stankovićem, pošto se kod njega mogu pronaći neuporedive slike unutrašnjih zapleta čovekovog bića i njegove egzistencijalne situacije. I svi ti nabori koje on gradi su zaista najveći dometi ne samo naše nego i svetske literature. Bora Stanković je zapravo vrlo dobra mapa za pristup bilo kojoj analizi, bilo kojem ozbiljnom bavljenju dramskom umetnošću.

      Ne čini li vam se da je Bora Stanković u našem pozorišnom miljeu pomalo zapostavljen?
      To možda jeste tako, ali je, u svakom slučaju, uvek dobro i osvežavajuće kada se takvi pisci, kakav je Stanković, vrate na scenu. Takva dela bi pozorišta, po mom mišljenju, trebalo da neguju u okviru svojih repertoara. Pri tome ne mislim samo na njegova dramska dela već i na dramatizacije njegovih proznih dela, kao sto je i roman Nečista krv. S druge strane, mislim da izostanak s repertoara pisaca kakav je Bora Stanković, i mnogih uz njega, nije prosto posledica neke nepravde zapostavljanja nego pre svega simptom nedozrelosti vremena da o dometima takvih stvaralaca posvedoči. Zato je svako vraćanje njima znak da je u jednom vremenu, ako ništa drugo, barem narasla želja da im se vratimo, makar i kao nemušti čitatelji njihovog nesagledivog slova.

      Uz Efendi Mitu, Kralja Edvarda, Proku Purića... već 15 godina igrate u svom kabareu Da, to su bili dani, kolažu sačinjenom od muzike, poezije i humora, u saradnji s Borisom Pingovićem. U čemu je snaga njegove dugovečnosti budući da kabare nije česta forma na našim scenama?
      Uvek je dobro za glumca da vlada što šarolikijim izražajnim sredstvima, da tokom svog stvaralačkog puta ovlada mnogim veštinama, upravo zato što ga na glumačkom putu čekaju raznovrsni izazovi i zahtevi. Treba biti spreman i odgovoriti što većem i raznovrsnijem broju tih zahteva. Muzika i poezija najvećim delom čine naš kabare, a bez njih, ujedno, ne bih mogao da zamislim svet. Od kako znam za sebe činilo mi se kako je sve razloživo na muzičku strukturu. Sve ono što nisam prepoznavao kao poeziju i muziku nisam naprosto bio u stanju da doživim i prihvatim kao istinito i stvarno. Samo u takvim bleskovima ljudskog duha, u kojima prepoznam da je neko umesto mene progovorio nešto što je moje, osećam da se krećem u svetu koji bih mogao nazvati svojim.

      Vladimir Dedijer, Nikola Pašić, Jovan Jovanović... Tokom karijere ostvarili ste i ceo spektar istorijskih junaka. Koliko su ljudi zapravo naučili od istorije imajući u vidu da joj se neprestano vraćaju?
      Obično postoji floskula o tome da od istorije nismo ništa naučili i to je verovatno tako. Međutim, postavlja se pitanje da li je moguće od istorije naučiti bilo šta. Na svetu se sve već odavno dogodilo i kroz čitavu istoriju prepoznajemo događaje koji nam se ponavljaju, a opet, konteksti u kojima se zatičemo u svome dobu toliko su jedinstveni da se u njima osećamo nesigurno i neizvesno poput dece koja još nisu prohodala. Takođe, svako pokolenje mora da ima svoje odgovore na izazove svog vremena i tu nikakav prethodni nauk nije od pomoći. Kao uostalom i u ljubavi. Milioni su voleli pre tebe a opet njihovo iskustvo neće ti biti ni od kakve pomoći kad budeš voleo sam. I svi smo mi uvek radikalno neiskusni za ono što nas zatiče, koliko god da se trudimo da od istorije nešto naučimo. Govorili su nam da je istorija učiteljica života, međutim, često je nad tom učiteljicom vršeno raznovrsno nasilje, a s druge strane, kao i kod svakog učenja, čovek mnogo više zaboravlja nego što ostane u njemu. I sve to zajedno ga opet iznova čini neiskusnim.

      Uloge dolaze, odlaze. Jednako ste autentični, uzbudljiv i u pozorištu i na filmu. Koliko je delikatno trajati na samom vrhu scenskog izraza toliko dugo istim intenzitetom rada?
      Teško je trajati uopšte. Čovek jedino može da pokuša da zaista u svakom novom zahtevu da ono najbolje od sebe. Da u svakoj novoj prilici prepozna mogućnost da sublimiše prethodno iskustvo i da proba da iskorači nekuda dalje, da osveži ubedljivost svog izraza. Naravno, to zahteva postojani, neprestani rad i nikada nije izvesno kakvi će rezultati iz tog truda izaći, ali uvek možemo da se potrudimo.

      Vezani ste za rusku klasiku. Kakvu avanturu živite kroz dela Dostojevskog, Čehova, Tolstoja, koje znate i da režirate?
      Koliko god puta da prođete kroz njihove tekstove, dela, romane svaki put iz početka nađete obilje nepročitanog, nečega što vam je promaklo i svaki put iznova širite oči kao da se prvi put susrećete s njima. To samo govori o obimu, dubini i snazi njihovog pogleda i genija kojim su umeli da oslikaju ono nepregledno u nama, i da pobude u nama obavezu da se pred tim svojim u njihovom progovoru neprestano ogledamo.

      Vezani ste i za Šekspira. Da li je ovo vreme „iskočilo iz zgloba“?
      Mislim da je svako vreme već iščašeno iz svoga zgloba i da je to u prirodi vremena, da smo mi izglobljeni kao ljudska bića. Zato što je vreme protočna stvar i nikada ne možemo biti na svom mestu jer nas određuje naša zagledanost u nešto buduće i vezanost za ono prošlo, dok nam „ovde i sad“ uvek izmiče. Šekspir zapravo i govori o tome kada kaže da je ovo vreme iskočilo iz zgloba. On misli na sva vremena i na neizlečivost tog iščašenja.

      Crnjanskog se setimo kada nam je zgodno. Andrić se i dalje povlači po medijskim polemikama. Da je Nušić danas živ, da li bi se podsmevao ili bi bio tužan i gorak...? Kako se vi prilagođavate ovom vremenu?
      Mislim da se Nušić podsmevao baš zato što je bio gorak. Da je to bio njegov način da preživi onu temeljnu gorčinu života koju je nosio i svojom sudbinom i svojim iskustvom sveta oko sebe. Bojim se da nijedno vreme neće biti slobodno od takvih neodgovornosti prema onima koji su nam ostavili najbolja ogledala, a to su svakako Crnjanski i Andrić. Da su sva trojica živi, mislim da bi se osećali vrlo gorko, ali da bi imali snage da se zajedno nasmeju svemu.

      Gledamo sa zebnjom kako nam mladi svet odlazi. Gladni smo lepih vesti, siti crnih hronika. Kako gledate na aktuelnu stvarnost?
      Uvek se trudim da u svakoj stvarnosti prepoznam simptome nekih dubljih oboljenja. Nažalost, ništa me od toga ne iznenađuje jer sve što nam se zbiva nekako su prirodne posledice toga kako smo se kao narod stekli i prema čemu sve nismo bili odgovorni. Jedino mogu da se nadam da će se u budućnosti dogoditi neki diskontinuitet i da će taj točak koji se sada okreće k tom mračnom i tamnom ipak jednoga dana promeniti svoj smer, i da će nas povesti ka svetlijim vedrinama.

      Čemu učite svoje studente na Fakultetu savremenih umetnosti?

      Pre svega da nauče da gledaju, analiziraju, da nauče da iščitavaju svoju stvarnost i da se zagledaju u te dublje problemske strukture onoga što ih okružuje. Mislim da je to osnovna pretpostavka da bi mogli da budu istinski kreativni u bilo čemu, ali sve to, kao i svaki nauk, kao i u svakoj situaciji u kojoj čovek želi ozbiljno nešto da uči, zahteva trud na mnogo frontova. Potrebno je postepeno, raspoređeno usvajati neka znanja, ali je isto tako neophodno i da čovek bude u žiži svog iskustva. Nekim stvarima treba vreme, naprosto ne možemo sve primiti odjedanput, ali mislim da je isto tako neophodno strpljivo raspoređivanje uvida i pogleda koje iskušavamo.