ludus

    1. GLUMA JE ZA MENE IGRA, ALI JE I ŽIVOT ZA MENE IGRA

    2.   
        
    3. slika
      foto: Emilija Popović


    4. Umetnost je čovek stvorio da mu pomogne da razume svet oko sebe, da mu pomogne da lakše savlada nevolje, da ga učini srećnim na neki način, da ga oplemeni. Sve to umetnost daruje čoveku. Nema tog mračnog vremena koje može zatrti trag umetnosti. Ali ima vremena u kojima određene politike svojim katastrofalnim potezima čine da ljudi budu nesrećni. Naši umetnici danas žive jednu neizvesnost i nesigurnost. Mislim da nismo to zaslužili – kaže Rade Šerbedžija


    5. Intervju:Rade Šerbedžija                                                                               Olivera Milošević


      Rade Šerbedžija je ovog leta skoro svako veče sedao u gliser i s Velikog Briona hitao na Mali Brion, u Tvrđavu Minor, gde je igrao predstave s repertoara „Ulysses“ teatra, sve velike uloge – naslovna u „Kralju Liru“, Kreont u „Antigoni“ i premijerno Džordž u komadu „Ko se boji Virdžinije Vulf“ u režiji Lenke Udovički. Predstava je rađena u koprodukciji s Beogradskim dramskim pozorištem, pa je od 8. oktobra na repertoaru ovog prestoničkog teatra.
      Razgovarali smo jedno popodne na Brionima. Došao je s gitarom, setio se pesme koju je Miri Stupici svirao u beogradskom Narodnom pozorištu, na njenoj proslavi nagrade „Glumica veka“, otpevao nam je prebirajući na gitari „Ti bi htela pesmom da ti kažem…“,  recitovao Disovu „Iskrenu pesmu’“… Zatim smo razgovarali.
      Kako pamtite svoj prvi susret s pozorištem?
      Ovako je to bilo: imao sam suseda koji se zvao čika Ljuba Stanković. Znao me je kao dečaka koji je stalno igrao fudbal. Bio sam u tome vrlo spretan. Stalno sam jurio za loptom. Nismo imali patike. Igrali smo bosi ili u cipelama, tako da su mi sve cipele uvek bile poderane. Jednom me je s igrališta doveo na probu amaterskog pozorišta. Radio je dečju predstavu „Hajdi“. Meni je dao da igram Petera. Brzo sam to savladao i on je bio veoma zadovoljan. Premijera, petak, šest po podne, a mene nema. Zaboravio. Našao me je na igralištu. Uhvatio me za uho i tako me dovukao do teatra. Igrao sam tog Petera. Dobro sam upamtio scenu kada ga za nogu uhvati zamka. Ta zamka je bila prava, nisam znao s njom da baratam i zaista mi uhvati nogu. Skičao sam i vrištao, a čika Ljuba mi je, vadeći me iz zamke, šapnuo „ovo ti je osveta za to što si zaboravio“. Eto, to je bio moj prvi susret s pozorištem.
      A kako ste odlučili da gluma bude vaša profesija?
      Ta priča je ljubavna. Imao sam devojku, Branka se zvala. Bili smo velika ljubav, a onda se, kao i sve srednjoškolske ljubavi, i ta završila. Naime, hteli smo da zajedno idemo u Beograd da studiramo. Ja sam hteo da studiram književnost, ona medicinu. Želeo sam da se bavim literaturom, pisao sam ponešto u to vreme.
      Posvađali smo se pre prijemnih ispita. Ona je otišla u Beograd da studira medicinu, a ja namerno u Zagreb, da budem što dalje. Upisao sam glumu iz prve. I već pred kraj prve godine sam sa studentima četvrte godine išao u Ameriku. Ubacio me moj profesor Kosta Spajić. Na drugoj godini sam snimao prvi film. Pa su odmah zatim išla i snimanja za televiziju. Na Dubrovačkim letnjim igrama sam na drugoj godini dobio jednu od glavnih uloga kod Joška Ivančića, u Grižu. I tako je to išlo, baš su me brzo spopali. Kako je krenulo, nije stalo. Evo, ovog leta sam skoro svake večeri na sceni.
      Kako danas odgovarate na pitanje ko sam ja?
      Nerado odgovaram na pitanje ko sam i šta sam ja, šta je trebalo da budem, šta ću raditi. To prepuštam drugima. U svojoj kući nemam slike iz pozorišta i iz filmova, nemam nijedan svoj film kod kuće, niti bilo koju svoju snimljenu predstavu. Živim život punim plućima. Jednostavno. Sa svojom decom i svojom ženom, kao da se ne bavim umetnošću.
      Ali bavite se njome toliko godina. Kada, po vama, gluma postaje umetnost?
      To mogu samo retki. To znači dosegnuti trenutke božanskog nadahnuća na sceni. Taj trenutak koji se retko dešava je onaj koji publika pamti. Glumac u tom trenutku nekom čudnom hipnozom publiku ponese do istog trenutka nekog božanskog nadahnuća. To je nešto najlepše u toj vrsti umetnosti koja se zove glumačka umetnost.
      Biti glumac – to je uvek biti neko drugi. Šta to znači?
      Imate glumce koji sebe stavljaju u fahove. Ima glumaca koji hoće uvek da budu drugačiji i moraju biti drugačiji, a onda imate glumce, kao što je bio Ljuba Tadić, koji je svašta igrao, ali uvek tako kao da je on sve te uloge napisao, toliko ih je veličanstveno glumio. Isto je i na filmu. Imate Džona Vejna koji je uvek Džon Vejn, ali je genijalan, a imate, recimo, Roberta de Nira koji je uvek nekako drugačiji. Imate glumce koji mogu i jedno i drugo. Mislim da spadam u tu kategoriju. U  teatru sam uvek igrao neke heroje, Hamleta, na primer, Ričarda Trećeg, Kralja Lira ... a veoma sam zapravo voleo komediju. Kao mlad glumac sam to veoma uspešno igrao. Tako je kod te glume čudna stvar. Neko može ceo život glumiti sebe a opet biti fantastičan, a neko stalno drugačiji.
      Gluma znači i razumeti druge?
      To je jedna od najznačajnijih stvari. Glumac koji ne zna da sluša i koji ne zna da gleda nikada neće doseći ono što treba na pozornici, a to je istinitost. Nije samo govor i govorenje istinitost, ona je i kad slušaš partnera, kada ga gledaš u oči. Tek tada dobijate pravu interakciju. Nažalost, često u pozorištu gledam kako glumci samo svoju violinu sviraju, a ne čuju druge. I u životu je to često najvažnije – slušati druge. Čak i kad misliš da nisu u pravu. Slušati i pokušati da nađete razlog zašto misle tako. Tako na neki način učiš, a i ako si dobronameran, daješ mu priliku da koriguje stavove.
      Kako biste opisali svoje vreme?
      Moje vreme je bilo pola-pola. Do svoje četrdeset treće godine mislio sam da živim u najdivnijoj zemlji na svetu, među najdivnijim ljudima na svetu i da smo bolji od svih. Tim više što sam imao dokaz u tome što smo bili prvaci sveta u košarci. Najbolji na svetu, mi mala zemlja tukli smo u tom sportu sve. Zatim dolazi otrežnjenje: ta zemlja o kojoj sam mislio da je najbolja na svetu pokazala se jednom od najgorih. S obzirom na te užase koji su se dogodili. Ima jedna rečenica koju moja Lenka često citira. Mislim da je iz „Antigone“ ili iz „Medeje“. Govori o tome da niti jedan smrtnik ne može reći da je srećan dok ne završi poslednji trenutak svog života. Nikad ne možeš da znaš kada će se dogoditi neki đavo koji sve uništi.
      A kako vidite savremeni trenutak u vašoj profesiji?
      Stvarati pozorište i filmove danas znači obezbediti sredstva, imati novca. Danas je to vrlo teško. Kada vidim tu situaciju kod nas, veoma sam zabrinut. Naši umetnici i u takvim uslovima stvaraju vredna dela. Ali kada uporedim s time koliko se u svetu u to ulaže, veoma sam zabrinut za našu umetnost.
      Kakav je značaj umetnosti u savremenosti?
      Umetnost je čovek stvorio da mu pomogne da razume svet oko sebe, da mu pomogne da lakše savlada nevolje, da ga učini srećnim na neki način, da ga oplemeni. Sve to umetnost daruje čoveku. Nema tog mračnog vremena koje može zatrti trag umetnosti. Ali ima vremena u kojima određene politike svojim katastrofalnim potezima čine da ljudi budu nesrećni. To naši umetnici danas žive, jednu neizvesnost i nesigurnost. Mislim da nismo to zaslužili.
      Šta je za vas gluma?
      Gluma je za mene igra, ali je i život za mene igra. Uprkos svemu o čemu govorim i razmišljam, ja sam optimista. Inače ne bih skakao po toj sceni i prenemagao se kao Kraj Lir ili Džordž u „Virdžiniji Vulf“ da nisam optimista, da ne verujem da taj jedan mali trenutak, ta mrvica umetnosti koju mogu dati svojim gledaocima, da to ne znači radost, veru u bolje, u bolje sutra. Da, ja sam nepopravljivi optimista.

      images
      foto: Emilija Popović