ludus

    1. Kad radim na novom tekstu, sagledavam i šta mi znači na ličnom nivou

    2.   
        
    3. slika
      Foto: Brigitte Lacombe


    4. Volim atmosferu koja vlada u Beogradu i duh ljudi. Kada sam prvi put bio ovde, Milošević je još uvek bio na vlasti. Davao sam intervjue novinarima pod uslovom da posle toga mogu da intervjuišem ja njih. I dalje kod kuće imam trake na kojima su ti razgovori – kaže čuveni reditelj Tomas Ostermajer, gost ovogodišnjeg Bitefa

      Intervju:Tomas Ostermajer                                                                         Olivera Milošević

       

      Reditelj Tomas Ostermajer je velika zvezda u svetu pozorišne umetnosti. Taj epitet zaslužio je brojnim izuzetnim predstavama, nagradama i priznanjima koja je za njih dobio.
      Na 53. Bitef stigao je s predstavom „Istorija nasilja“‚ koju je radio dramatizujući istoimeni roman mladog francuskog pisca Eduara Luija, u kojem se rekonstruiše traumatična noć kada je silovan, i stvara delo koje u suštini analizira savremeni društveni trenutak. Kroz reakcije na zločin koji je počinjen nad njim, on ukazuje na društvenu hipokriziju – na rasizam, homofobiju i moć društvenih struktura koje su čvrsto usađene u temelje društva. O tome smo razgovarali s proslavljenim rediteljem pre nego što je otišao na VIP otvaranje izložbe Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti. 
      Kažu da ova predstava podseća na vašu ranu fazu, iz pozorišta „Barake“, kada ste režirali drame tada mladih savremenih pisaca. Zašto ste se opredelili baš za ovo delo?
      Roman po kom je napravljena predstava je autobiografski, reč je o istinitoj priči. Trauma zbog onog što se dogodilo učinila je glavnog junaka prljavim. Trebalo je dublje uroniti u sve što se desilo, a što je, zapravo, bio nesrećan slučaj, nezgoda, čak tragedija. Potom se junak suočava s društvom, s policajcima, bolničkim osobljem i pripadnicima raznih drugih institucija koji imaju suštinski problem s rasizmom, homofobijom, predrasudama. Kada se suočite sa svim tim, morate se osetiti zaprljano.
      Kakav je vaš rediteljski pristup ovom delu?
      Način na koji je ta priča ispričana veoma je zanimljiv jer su dešavanja sagledana iz više uglova. Nema hronološkog pripovedanja, ali zato drama i patnje glavnog junaka dovode do opšte eksplozije događaja. Opisuju se različiti segmenti događaja, a svi su ispremeštani i isprepleteni. Za reditelja je veliki izazov da pronađe odgovarajući način i formu u kojoj će sve to postaviti na scenu.
      Na koji način taj roman i vaša predstava govore o našoj savremenosti?
      Oduvek su me privlačili različiti umetnički aspekti. Ta raznolikost mi je veoma važna. Autor je bio mlad kada je napisao ovu priču. Imao je dvadeset dve godine. Pisao je o vlastitoj porodici i poreklu, pripadništvu radničkoj klasi, siromaštvu, gladi i izopštenosti zbog svoje homoseksualnosti. Možda bi se moglo reći da se sve to u savremenom društvu promenilo: da ljudi više nisu izopšteni zbog svoje seksualne orijentacije, da sredinom meseca sad imaju dovoljno novca da kupe hranu i da ne moraju da idu na pecanje kako bi obezbedili proteine u svojoj ishrani. Ipak, sve su to istinite priče iz Eduarove prošlosti. To je jedan deo priče. Drugi deo govori o mladom i talentovanom pesniku koji pokušava da se osamostali u Parizu i tamo se oslobodi svoje prošlosti i porekla. Onda postaje učesnik tragičnog događaja i biva silovan. Posle toga nema kome da se obrati za pomoć. Kod kuće ne nalazi utočište. Kada čuje kako njegova sestra tumači ono što mu se desilo, junak shvata da ona zapravo ne razume šta mu se dogodilo. Sestrino tumačenje događaja je puno klišea i predrasuda. Ona kao da je unapred imala izgrađen stav o svemu tome.
      A koliko je to priča o društvu u kakvom danas živimo?
      Dakle, pripadanje različitim društvenim klasama, rasizam i homofobija, sve je to za mene bilo veoma zanimljivo. Smatrao sam da je važno da govorimo i o imigraciji, jer drugi lik iz predstave, Reda, pripada drugoj generaciji imigranata. U predstavi, kao i u knjizi, postoji trenutak u kom Eduar pomisli da je Reda agresivan prema njemu i da će ga možda i ubiti jer zapravo mrzi samog sebe i svoju homoseksualnost. Mrzi sebe jer ga privlače drugi muškarci. To u njegovoj kulturi nije dopušteno. Nasilni čin prema Eduaru zapravo odslikava Redino poreklo i uticaj njegove porodice.
      Kako birate dela koja ćete režirati?
      Kad radim na novom ili nepoznatom tekstu, ili autoru, pokušavam da shvatim da li mi oni odgovaraju na ličnom i emotivnom nivou. Ovaj roman me je dirnuo emotivno, ali i svojom formom. Treba naći pravi način da ispričate priču posle traume i pretrpljenog nasilja. Ali ne samo to... Šokirani ste zato što ste mislili da ste zaljubljeni u osobu pred vama, a onda vas ona siluje. Deo traume se sastoji i u načinu na koji društvo tretira ovu vrstu problema. Glavni junak ne dobija pomoć od svoje porodice, od svoje sestre, niti od policije, ili bolničkog osoblja. Jedino mu pomažu prijatelji Didije Eribon i Žofri de Ganri... Predstava govori o društvu u kom živimo. Tu se krije i politički stav. Ali ja se nisam fokusirao na to, već na složenu dramaturgiju predstave i na njen emotivni aspekt. Ova predstava svakako govori i o stanju u našem društvu, ali ja ga nisam naročito isticao.
      Kakav je vaš odnos prema Bitefu i Beogradu?
      Veoma sam srećan sam što sam opet ovde. Čak sam i razočaran što nisam dolazio poslednjih godina. Nadam se da ću ubuduće moći da vam predstavim još jedan ili dva nova projekta. Bitef ima veoma dugu tradiciju razmene pozorišnih komada i umetničkih vizija između Istoka i Zapada. Ta tradicija se još može osetiti, baš kao i značaj koji ovaj festival ima. Zato mi je drago što sam došao.
      Volim atmosferu koja vlada u Beogradu i duh ljudi, a i dobar sam prijatelj s Biljanom Srbljanović. Kada sam prvi put bio u Beogradu, Milošević je još uvek bio na vlasti. Davao sam intervjue novinarima pod uslovom da posle toga mogu da intervjuišem ja njih. I dalje kod kuće imam trake na kojima su ti razgovori. Tada sam se u velikoj meri upoznao sa situacijom u Srbiji. Novinari sa Radija B92 su me vodili po gradu, i tek tada sam shvatio razmere bombardovanja 1999. Bio sam šokiran, pogotovo jer je u to vreme ministar inostranih poslova Nemačke bio Joška Fišer, koji je bio na čelu Zelenih, levičar, a bio je, dakle, odgovoran za to da su prvi put posle Drugog svetskog rata nemačke bombe napustile nemačko tlo i bile bačene na jednu stranu zemlju. Tako da je sve to za mene bilo izuzetno značajno. Sada ponovo dolazim u Srbiju, i šalio sam se s Ivanom Medenicom da, budući da Velika Britanija napušta Evropsku uniju, vi možete da se priključite, ostalo je upražnjeno mesto. Veoma uživam u Srbiji.
      Voleli bismo da dođete u Beograd i da režirate neku predstavu u našem gradu.
      Problem je u rasporedu mojih aktivnosti koji je trenutno krcat, ali verujem da će se i to jednom desiti.

      Antrfile
      TOMAS OSTERMAJER završio je režiju na Ernst Buš Akademiji dramskih umetnosti u Berlinu. Bio je umetnički direktor pozorišta „Barake“ pri „Dojčes teatru“ u Berlinu, gde je režirao brojne predstave po delima tada dolazećih pisaca nove evropske drame, Dejvida Harovera, Marka Rejvenhila, Ende Volša, Sare Kejn i drugih. „Barake“ je pod njegovim umetničkim vođstvom 1998. nominovan za titulu pozorišta godine. Postaje zatim stalni reditelj i član umetničkog vođstva pozorišta „Šaubine“ u Berlinu. Uporedo s radom u tom teatru, Ostermajer postavlja niz predstava u drugim nemačkim pozorištima, na festivalima u Edinburgu, u „Burgteatru“ u Beču, pozorištu „Vidi“ u Lozani, u „Komedi fransez“ u Parizu.
      Godine 2004. imenovan je za umetničkog saradnika festivala u Avinjonu, 2009. odlikovan je francuskim Ordenom umetnosti i književnosti u rangu oficira, da bi 2015. bio unapređen u rang komandora. Od 2010. do 2018. bio je predsedavajući nemačko-francuskog Saveta kulture.
      Tomas Ostermajer je režirao više od 50 predstava koje su gostovale širom sveta. Za celokupan opus 2011. dobija nagradu „Zlatni lav“, koju dodeljuje Venecijansko bijenale scenskih umetnosti. Ima i Evropsku pozorišnu nagradu za novu realnost i brojna druga priznanja.
      Na Bitefu je prvi put bio 1998. godine s predstavom „Disko pigs“, a zatim 2003. kada njegova „Nora“ osvaja „Politikinu“ nagradu za najbolju režiju na festivalu.

    5.