ludus

    1. Glumci su oduvek živeli da bi radili

    2.   
        
    3. slika
      Foto: Vukica Mikača

    4. Svojim radom, i udruživanjem u odbrani dostojanstva profesije, glumci su mnogo doprineli gradnji, razvoju i očuvanju sistema vrednosti u društvu. Što i jeste misija pozorišta kao kompleksne umetnosti: da se bori za slobodu misli, slobodu čoveka, demokratiju, prave vrednosti, napredak... Kao što to sjajno veli F. G. Lorka: „Narod koji ne potpomaže i ne neguje svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru“ – kaže Vojislav Voja Brajović

    5. Intervju: Vojislav Voja Brajović                                                                       Tatjana Nježić
    6.  


    7. Povod za razgovor s predsednikom UDUS-a Vojom Brajovićem je pre svega veliki jubilej – stogodišnjica udruživanja dramskih umetnika, izložba tim povodom…
      A kako to kaže Crnjanski, komedijant slučaj je hteo da bude rađen u Moskvi. Za doručkom u hotelu koji se, eto, zvao „Godunov“.
      Naime, 26. septembra ovog leta gospodnjeg, na sceni Teatra „Mali“ gostovalo je Jugoslovensko dramsko pozorište sa predstavom „Tako je ako vam se tako čini“ Luiđija Pirandela i u režiji Jagoša Markovića. Reč je o hvale vrednom ostvarenju koje je osvojilo ovdašnju i publiku i kritiku, a u kome je, upravo u moskovskom izvođenju, ulogu Lamberta – umesto Predraga Ejdusa, koji nažalost fizički više nije među nama – zaigrao Voja Brajović.
      Gromki aplauzi i reči hvale bili su očigledan dokaz utiska koji je na publiku ostavila pozorišna igra…
      Trebalo je videti s kojim pijetetom su ljudi prilazili glumcima i na ulici, ispred tog pozorišta, preko puta „Boljšoj teatra“, a koje se sa svojih hiljadu mesta u sali zove Teatar „Mali“. Zapitkivali ih, pozdravljali, govorili o svojim doživljajima odgledane predstave…
      „Čast je bila igrati na ovoj sceni, ali meni je najvažnije da smo obradovali ljude“, prokomentarisao je te večeri Voja Brajović.
      Dakle, u kasnim jutarnjim satima 25. septembra, istog dana u kome smo tokom ranog popodneva otišli na čuveno moskovsko groblje da se poklonimo senima Čehova, Stanislavskog, Majakovskog, Bulgakova… rađen je ovaj razgovor.
      Uz poneki gutljaj kafe, s malko mleka, krenula je priča o jubileju, glumcima, pozorištu…
      „Posle Prvog svetskog rata u novom vremenu, novom svetu, ako hoćete novom svetskom poretku, dramski umetnici su osetili potrebu za svojom asocijacijom. Uspostavljao se nov sistem vrednosti a oni su, nastojeći da zaštite svoju profesiju, vreme je pokazalo, zapravo i dali izuzetan doprinos društvu, njegovom razvoju, modernizaciji, demokratizaciji… Koliko je to priznato ili ne, drugo je pitanje, ali se nedvosmisleno pokazalo koliko su potrebni društvu. To je zaista za duboko poštovanje.
      Primerice, kad se pogleda repertoar tih godina, vi vidite da su potpuno bili u korak i s vremenom i s visokim kvalitetom. Igrali su Ibzena, Strindberga, Čehova, Gorkog… Promišljali su svoje vreme kroz velika dela.
      Bili su svesni koliko je bitno održati dostojanstvo profesije, jer tako održavaš i dostojanstvo ostvarenja.“
      O tome, između ostalog, govori i izložba povodom jubileja…
      Da, biće u Etnografskom muzeju a radi je tim u kom je angažovan Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, pozorišni muzeji Srbije i Vojvodine, Arhiv Jugoslavije… Na čelu kreativnog tima je kustos pozorišnog muzeja Srbije Mira Odavić. Otvara se 1. novembra.
      Ali nije reč samo o izložbi na kojoj ćemo predstaviti upečatljive trenutke iz veka udruživanja nego će i čitav grad Beograd, kao i Novi Sad, zahvaljujući susretljivosti ljudi iz kompanije „Alma Quattro“ i agencije „Orange Studio“, biti u tom znaku. S panoa i bilborda će nas gledati, i ponešto nam poručivati, mnogi veliki dramski umetnici koje smo imali tokom ovih sto godina. Odnosno od trenutka kada su se udružili boreći za svoj status i mesto u društvu, za svoju umetnost, i kroz to za identitet svog naroda. U ono vreme to je bilo glumačko Udruženje Srba, Hrvata i Slovenaca, tadašnje nove države. Kako se menjala politička klima, tj. države, udruženje je menjalo ime, ali, interesantno, neka osnovna bit, suština je ostala ista. A to je – glumci su zapravo uvek živeli da bi radili. Od vremena kad su bili oni koje su popreko gledali gotovo svi jer su se bavili tim poslom, od crkve pa nadalje, do danas.
      Ta njihova borba za dostojanstvo je značajna i budući da su došli, kako se to kaže, s margine.
      Umetnici, dakle i glumci, uvek su marginalizovani čak i kad je reč o velikim umovima i ljudima. Poput Sterije, Skerlić, Đure Jakšića… Zapravo, do današnjeg dana se na umetnike gleda s podozrenjem. Taj odnos neuvažavanja i zaziranja je na neki način potrajao do danas. Naravno, stvari su se menjale, glumci su se izborili za odbranu dostojanstva, ali ne i suštinskog položaja u dovoljnoj meri. Njihova vrednost i značaj ni danas nije prepoznata na pravi način. Mi govorimo o glumcima, ali to je slučaj i sa slikarima, pesnicima… Čemu se danas posvećuje pažnja? Marginalcima, ili ne znam koju reč da upotrebim za te pogubne rijalitije, za čuvene poznate po poznatosti… Pamet je potisnuta, kvalitet obezvređen. Dar i talenat takođe. Sistem vrednosti je iz temelja ne samo poljuljan nego sasvim urušen. Naše društvo živi pod okupacijom primitivizma. Uz to, stalno se degradiraju stvari politizacijom.
      U kom smislu?
      Kao da je to nekakav projekat. Jer politika je – ili bi bar trebalo da je tako – pitanje upravljanja društva. Dakle, pokušaji da se neke stvari u društvu pokreću odmah se svrstavaju na ovu ili onu partijsku stranu, što nikako ne bi smelo. Evo, šta se sad, na primer, dešava sa studentima. Oni se bune. I bez ulaženja u ocenu i procenu gesta, zadržimo se samo na činjenici da se to određuje kao politizacija. Pa šta, zar nije Gavrilo Princip bio student? Odnosno ko će se baviti društvenim pitanjima ako ne mladi ljudi. Na kome svet ostaje ako ne na njima. I umetnici, odnosno glumci se neretko slično etiketiraju. A umetnici uvek, pre svega, služe svome rodu i narodu. Bez njih, i bez kulture nema identiteta, te bi bilo logično da država služi njima. Ali nije tako.
      Ne čini li se da su stvari na neki način iste kao i pre sto godina, kada su glumci osnivali svoje udruženje?
      Ne. Jer su oni bili složniji. Imali su jasniji cilj i viziju. Bojim se da danas više možemo da govorimo samo o pojedinačnim pokušajima. Postala je primarnija borba za opstanak. Svaki čovek nastoji da svojim radom i zanatom izdržava svoju porodicu, da ima neku budućnost. Kad smo to pitanje načeli, osvrnimo se i na hiperprodukciju dramskih umetnika koja je nastala zbog mnoštva akademija. Stotinu glumaca godišnje. Tu su i reditelji, dramaturzi, kamermani... Gde će ti ljudi raditi? I onda se u predsedništvu UDUS-a rodila ideja da se na dramske fakultete uvede pedagogija vezana za dramsku delatnost, scensko vaspitanje da bi oni to kasnije mogli da predaju, na primer, u školama kao školski predmet poput muzičkog ili likovnog. I verujem da će to biti, ali možda za pedeset godina ili ne znam koliko. Obavestio sam o toj ideji i predsednika SANU koji je to razumeo i podržao. To je vrlo značajno za svakog čoveka, da zna da govori, da zna da prezentira misao, da se izrazi... Dakle, dragoceno za apotekara, inženjera, frizera… Da i ne govorim koliko je važno za svakog čoveka da se upozna s dramskom literaturom. To je, naravno, pre svega pitanje gde je najvažnija reč ministarstva prosvete. Kažem, verujem da će u nekom trenutku zaživeti.
      Šta je vama kao glumcu značio „Ludus“, list UDUS-a?
      Kada sam sticajem okolnosti devedesetih usred sankcija, blokade naše zemlje igrao u Antverpenu, tadašnjoj evropskoj prestonici kulture, kao nešto vrlo značajno što se kod nas radi, poneo sam da pokažem „Ludus“. Ljudi su bili oduševljeni. Činjenica da postoje esnafske novine koje beleže reči i misli ljudi iz pozorišnog života, teatarska dešavanja a kroz to i sliku društva, primljena je kao nešto izuzetno zanimljivo u pozorišnom životu cele Evrope. „Ludus“ je oduvek imao veliki značaj. Ima ga i sada. Samo, UDUS nema sredstava da održi njegov mesečni ritam, te nažalost izlazi sporadično i retko, jedan ili dva godišnje.
      Tokom tog jednog veka ima li nekih momenata koji su vam posebno zanimljivi?
      Pomenimo jednog od prvih penzionera od pozorišnog hleba. Bio je to Milovan Glišić, veliki pisac. Otišao je u penziju kao dramaturg, dakle kao uposlenik Narodnog pozorišta. Knez Mihailo je za podizanje Narodnog pozorišta dao čak i svoj novac. Bitan momenat kroz ceo vek jeste, iznova na to skrećem pažnju, koliko su glumci doprineli gradnji, razvoju i očuvanju sistema vrednosti u društvu. Što i jeste misija pozorišta kao kompleksne umetnosti: da se bori za slobodu misli, slobodu čoveka, demokratiju, prave vrednosti, napredak... Kao što to sjajno kaže F. G. Lorka: „Narod koji ne potpomaže i ne neguje svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru.“
      Kažete da se dramska umetnost uvek borila?
      Dramska umetnost se uvek borila ili bila žrtva borbe za bolje sutra, pozorišnim sredstvima je promišljala stanje u društvu. Svaka vlast je u strahu od izgovorene reči od strane umetnika u datom trenutku. Bivalo je, znamo, kroz istoriju, kao i u naša vremena, i zabrana predstava i kojekakvih čuda. I suštinski je to uvek bivalo povlačenje ručne kočnice koje je zaustavljalo teatar u nekom uzletu. Ali ako mene pitate, uvek je najbitnije da pozorište opstane, jer ima mnogo razloga da postoji. I danas. Najviše se plašim pozorišta čiji repertoar nema razlog postojanja. Da se razumemo, i pozorište i glumci postoje zbog publike. A publika zna šta je dobro i šta vredi, kakve god da su mode. Recimo, danas su neukus i neznanje na ceni. To duboko uznemirava i plaši, užasno me brine to opšte stanje, poraz ideje, poraz logike, poraz smisla...
      Menja li se misija glume s pojavom filma, televizije?
      Zavisi naravno od kvaliteta ostvarenog, ali u principu ne, samo dobija na značaju jer ti mediji dopiru do znatno više ljudi. Ja sam 1968. ušao u pozorište, posle demonstracija, pa je došla 1969... Govorilo se da je pozorište u krizi, zato što je došao novi medij – televizija. Kao, sad ljudi neće ići u pozorište, ali su se u to vreme dešavale velike, veoma značajne predstave, među kojima i one koje su uzdrmale i sam politički vrh. Dakle, ta kriza je bila strah da će publika zbog televizije napustiti pozorište, ali nije bila kreativna kriza, nije bila stvaralačka kriza. Nizale su se antologijske predstave.
      Kako stvari stoje danas?
      S jedne strane, umetnici nemaju prepoznatljiv motiv da se bore za pozorišnu umetnost, za kreativnost, prvenstveno zbog odnosa države prema pozorištu, ustanovama kulture. Recimo, uredba o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru je veliki greh i prema zdravstvu, prosveti, nauci, kulturi... Plate su mizerne, dakle mizerne će biti i penzije ako ih uopšte bude. Te, prirodno, glumci gledaju kako da snime nešto, često bilo gde i bilo šta, ne bi li štogod zaradili da bi opstali. Tu se otvara pitanje omalovažavanja sopstvene profesije. Ne samo glumci već i publika, dakle ljudi su danas ozbiljno ugroženi. Zavladala je mrtvaja, otupelost, atmosfera u kojoj caruje banalnost koja zapravo prenosi poruku da je život bezvredan, a čovek ništavan. Najotvorenije se govori da su stvari takve kakve jesu i da se tu ništa ne može, odnosno da pojedinac ne znači ništa, da ne odlučuje ni o čemu... Po mom uverenju to je dramatično katastrofalno mišljenje. Mislim da je pojedinac bitan, svaki čovek. Pa, zar nije bitno koji pojedinac igra glavnu ulogu, koji pojedinac vodi kućni savet, koji pojedinac vam popravlja zube... Neki umni ljudi govore da je rijaliti, koji je postao i način mišljenja, zapravo koncept. Mogao bi se složiti s tim. A duboko verujem da je ovaj narod mnogo vredniji od toga. I kao pojedinci i kao društveni organizam.
      To implicira i osvrt na politički trenutak?
      Zaista nemam problem da kažem šta mislim. Ali nemam pravo da svojim stavom opterećujem bilo kog člana udruženja. Zbog toga se klonim medija.
      Šta se dešava s prostorijama UDUS-a?
      Kao što je poznato, podstanari smo u Etnografskom muzeju. Iako radimo povereni posao za Ministarstvo kulture, evo već godinama nikako da se reši taj problem. Stogodišnjicu dočekujemo bez krova i doma, iako je UDUS nekad imao svoju imovinu. Kasnije, kad je to nacionalizovano, onda su nas selili kako su stigli.
      Pomenimo da UDUS dodeljuje ovdašnju najveću glumačku nagradu „Dobričin prsten“, čiji ste i vi laureate bili 2009. godine?
      Za mene je „Dobričin prsten“ ogromna čast, zadovoljstvo, potvrda nečijeg rada, ogromna satisfakcija… Ponekad se za te nagrade za životno delo pogrešno misli da nečiji sat kuca poslednje otkucaje. Tako da je meni „Dobričin prsten“ došao kao nagrada i za glumu i za život, u stvari nema tog „i“ jer glumac živi da bi radio.
      Kad neko dobije nagradu za životno delo, to znači da je delo izuzetno, a ne da je prošao život. Mnogi laureati su briljantne uloge ostvarili i nakon dobijanja te nagrade. Što se mene tiče, nagradu za životno delo doživeo sam kao obavezu, i veliku unutrašnju potrebu da radom branim visoki kvalitet.
      Za vaše uloge se često govori da su na granici tragičnog i komičnog?
      To mi je bio i ostao izazov. Jer je, po mom uverenju, to najtačnije, najrealističnije… U životu uvek postoji ta simbioza. Ne znam koliko su ljudi toga svesni, ali to jeste tako. A i specifičnost našeg mentaliteta je ironija, pa i samoironija. Meni je to velika inspiracija, kao i mogućnost da igram u nečem što izgleda nemoguće a zapravo je dubinski pogled u egzistenciju samo iskazan na ovakav ili onakav način. Uvek volim da znam, tačnije uvek moram da znam zbog čega radimo neki komad, neki projekat i o čemu time hoćemo da govorimo u datom trenutku. Recimo, radili smo niz predstava koje su zapravo anticipirale ono što će se desiti u našoj stvarnosti. Lično, uvek me intrigiralo to što neki moćnik u određenom trenutku može da utiče na sudbinu umetnosti i umetnika. Još kao vrlo mlad sam doživeo te zabrane, pa i kasnije. Od potencijalnih skidanja predstava s repertoara do straha da će biti skinute. Doživeo sam skidanje „Tikava“, kanije problem oko „Golubnjače“, zatim oko „Mrešćenja šarana“, pa „Pazarnog dana“… Taj izazov gotovo uvek rađa neku posebnu umetničku energiju. Onda je došlo vreme devedesetih; igrali smo na kartu više predstave na koje niko iz rukovodećeg establišmenta nije smeo da dođe. Primerice, „Pozorišne iluzije“, „Lažnog cara Šćepana Malog“, „Bure baruta“… A emocije koje smo izazivali kod ljudi išle su dotle da su na kraju predstave „Bure baruta“ sve kolege izašle s pištaljkama na scenu, a publika im se puna ushićenja mahom pridružila. I šetali smo po sceni u vreme kad su takvi protesti bili zabranjivani.
      Šta vas je vodilo kroz život, karijeru?
      Glumac sam, i to je moja sudbina. Drži me uzbuđenje koje sam još kao klinac imao da duboko doživim ne samo svoju ulogu nego i celokupno delo koje radimo, predstavu, film… Uzbuđenje kad se zamislim nad tim što sam čuo na sceni ili u kadru. Šekspir nijednu ljudsku sudbinu nije preskočio u svojim delima. Ta vrsta šanse da se glumac identifikuje s nekom sudbinom, s nekom mogućnošću života mi je izuzetno uzbudljiva.
      Više puta ste rekli da verujete u čoveka?
      Verujem u čoveka, u umetnost. Možda sam utopista, ali verujem u humanizam i povratak renesanse. Ne znam, možda tako lečim sopstvenu dušu, ali verujem u moć lepote umetnosti. Prosto osećam kako vibrira kad gledam neku sliku, slušam muziku, čitam poeziju… U tom osećanju lepote tinja neka čudna snaga.
      A kada je reč o vašim ulogama?
      Najveća priznanja sam dobio igrajući Njegoša i Šekspira. Ono što glumac radi zapravo i nije njegovo, njegov je samo dar, a vlasnik odigranog je onaj ko to u svom sećanju i biću zadrži. Koliko traje sećanje publike – toliko vredi ono što glumac radi.
      Šta je po vama gluma?
      S jedne strane, preskakanje raznih prepreka u nameri da budeš najbolji i da ka cilju ideš bezrezervno se dajući, koncentrisan, svestan najmanje tri stvari. Da se takmičiš s nečim što je iracionalno kao što je vreme, da ti je za uspeh neophodan i kolektivni, timski uzlet i da težiš rezultatu za koji ne možeš pouzdano znati … ne može sam glumac nikad da bude siguran da je baš on taj koji je određeni san pretvorio u javu. Od snage snova i ideala u nekom trenutku zavisi realnost u onom sledećem trenutku koji dolazi. To je nešto što važi uopšte uzev, ne samo kada je o glumi reč.

    8. Voja Vrajović
    9. Foto: Đorđe Tomić