I globalno i lokalno dobijamo crveni karton na ovoj planeti

1. 
   

   Svaki umetnik treba da preispita trenutak u kojem se nalazi, da ga razume, sagleda, da ima kritički odnos prema njemu... Ne možeš slep, bez duše, bez čula da živiš ovaj život. Na sceni kroz ulogu možeš nešto da kažeš samo kad živiš širom otvorenih očiju, kaže čuvena glumica Anita Mančić, laureat „Dobričinog prstena“

2. 
   Foto: Nebojša Babić

3. 
   

4. Kvalitetom i kvantitetom njen raskošni opus sazdan je od rola širokog spektra koje na izvestan način, u najkraćem, povezuje – istinitost. Uvek nova, svaku kao da je od presnog života sazdala….
   Izvanredna je moć njene transformacije, razvijenost njene glumačke mašte, sposobnost da svakom ulogom donese i neku tajnu, umeće ne samo da u gotovo svakoj roli pronađe njenu suštinu već i da je punim gasom svoga dara oblikuje u saglasju, pa i u službi, onog najbitnijeg u ostvarenju čiji je deo…
   Između ostalog, temeljna, moderna, smela…
   Umetnik i čovek koji i darom i maštom i posvećenošću ume bespoštedno da pokaže svome dobu i društvu njegov lik.
   Odlikuje je i društvena hrabrost.
   Neke od njenih izjava, koje je davala u ne baš čestim razgovorima za medije, kruže internetom, citiraju se… Među njima su: „Moja velika želja je da prođem svaki kutak na ovom svetu. Do sada sam obišla zapadni deo planete, a sada se spremam da krenem malo ka istoku. Nisam tamo bila do sada, pa ću se usmeriti ka Japanu, Kini, Australiji. Inače, kada odem na putovanje, bukvalno obilazim sva mesta. Noge mi otpadnu od hodanja. Čak i ne spavam dovoljno, jer se plašim da ću nešto propustiti. Ustanem rano, a kasno se vratim u krevet i onda puna utisaka ne mogu da zaspim. Zato i na putovanjima ostajem mesec dana, da se saživim s tim ljudima, kulturom, duhom, načinom života.“ Zatim: „Kao većina naših glumaca, i ja živim od danas do sutra. Ne gradim oreol zvezde. Ova profesija ništa mi nije uskratila, navikla sam se na neizvesnost. Ali iako svoj posao mnogo volim, ne preporučujem ga nikome.“ Ili: „Ćutanje je stvar mudrosti, stvar izbora. Podjednako je važno i šta govoriš, zašto i kome. Ćutanje i govor su discipline koje treba razvijati, svaku ponaosob. Ponekad je hrabrost govoriti, ali je važno i šta prećutiš. Često razmišljam šta to ljudi pričaju pa ispadnu hrabri, a u stvari mnogo toga prećute. Kada je suviše reči, misao gubi značaj. Treba je izreći precizno, s malo reči…“

   Dobitnik je čak pet Sterijinih nagrada, zatim nagrada „Žanka Stokić“, „Ljubinka Bobić“ i drugih, slovi za vrlo skromnu osobu, neposrednu, iskrenu…, a u razgovoru za Ludus govori o ulogama, nagradi, svojim svetonazorima, našem vremenu…

   Da li vas je iznenadila vest da ste dobitnik „Dobričinog prstena“?
   – Jeste. Veoma. Nije me iznenadilo kad ga je Jaca (Jasna Đuričić, prim. n.) dobila kao najmlađi laureat, jer je to uvek pripadalo, da tako kažem, malo starijim glumcima. Bila sam srećna jer sam razmišljala da neke mlade generacije mogu još dugo da gledaju tog dobitnika „Dobričinog prstena“ na sceni. Kad su meni dali, odnosno kada sam ujutro čula vest, bila sam zatečena… Odnosno nisam zapravo bila u potpunosti svesna sve do uveče. Stizale su silne čestitke, poruke, ljudi su se radovali… Kao da mi je bio potreban ceo dan da osvestim koliko je to važno, značajno, što sam dobila našu najveću glumačku nagradu.

   U kom i kakvom trenutku vas je zatekla vest?
   – Bila sam u prirodi, u svojoj oazi van Beograda. Zapravo, tek sam se bila probudila, ispijala prvu kafu i razmišljala da li da kosim iako je decembar. Nenormalni decembar, 20 stepeni celzijusa pa trava džiglja.

   Da li vas je nagrada, između ostalog, ponukala da se osvrnete na svoju kvantitetom i kvalitetom bogatu karijeru, neke uloge…?
   – U izvesnoj meri jeste. Razmišljala sam o ulogama u predstavama koje su za mene bile značajne, pa i o životu... Neke stvari u životu te opredele, možda ih u datom trenutku nisi svestan, ali učine da kreneš ovim ili onim putem i stigneš dotle dokle si stigao. Počela sam da se prisećam, razgovarala sa svojom porodicom, pošto sam zaboravna, da mi osveže pamćenje. Razgovarala o detinjstvu, mladim godinama... Setila se, recimo, trenutka kad sam prvi put pročitala za mene tako važnu knjigu, gde se to desilo, razmišljala da li je to ono što je doprinelo građenju neke moje osobenosti i umetničkog bića…

   Koja je to knjiga?
   – Bele noći Dostojevskog. Imala sam trinaest godina. Nisam sasvim razumela, ali me je poneo strahovito dubok i snažan utisak. Bila je to inicijacija u jedan period mog mladalačkog mraka.

   Koje su vam od predstava i uloga iskrsle u sećanju?
   – Recimo, predstava Divlja patka. Imala sam tada veliku dilemu šta i kako. Bila sam treća godina akademije, a to je bila predstava u koju sam uskočila umesto Mire Joković, koja je u to vreme bila velika mlada nada, proglašena za glumačko čudo. Trebalo je uskočiti u veliku predstavu, s velikim glumcima, umesto velike Mire Joković… a ja mlada, nesigurna, što bi se reklo, ne znam gde udaram. Sećam se i trenutka u kom sam i gde sam odlučila da prihvatim, odnosno da uskočim. Teško je to sad objasniti, definisati… nekako sam se, možda više nesvesno nego svesno, sabrala, mobilisala unutar sebe i otvorila u isti mah, i tako zaplivala. Jedna od uloga koja me je obeležila je i Karolina Nojber u istoimenoj predstavi Nebojše Romčevića, u režiji Nikite Milivojevića. Ređale su se u mom sećanju i neke druge. Recimo, strahovito mi je značajna uloga u predstavi Dok nas smrt ne rastavi gde su sada, kako kaže Miki Manojlović, tri „Prstena“ na jednom mestu.

   U čuvenoj, višestruko nagrađivanoj predstavi Karolina Nojber, vrlo je upečatljiv momenat kada velika, poznata glumica, koja teži visokim umetničkim dometima, razgovara sa svojim ocem Hansvurstom, koji je predstavnik vašarskih zabava, lascivnosti i lakih nota, i kaže mu da je on „svojim ačenjem i šegačenjem više zla naneo narodu nego sve vojske, ratovi“. Nije li zapravo težnja ka što višim umetničkim dometima koja, naravno, ne isključuje prijemčivost, naprotiv, zapravo svojevrsna ključna nit vašeg profesionalnog puta?
   – Mogli bismo tako reći. Samo, došla su sad ova vremena kada nekako osećam da se sve urušava. Zato mi je, između ostalog, toliko značajna predstava Dok nas smrt ne rastavi. Ona pravi krug od mojih početaka do nje.

   U kom smislu?
   – Ne u smislu da ću tu stati. Ne, neću, i ne želim, naravno. Nego u smislu načina rada. U poslednje vreme imam utisak da pozorište postaje gubitnik, sebe samog pre svega. Kao da je u pozorištu postalo važno praviti predstave u službi kvantiteta, da je to postao cilj, a da su kvalitet i pozorišni čin kao i istraživanje unutar pozorišta postali retkost. Robuje se previše vanumetničkim ciljevima. Dogodi se, zadesi se dobra predstava, ali je sve manje namere da se u pozorište istinski ulaže – i vremenski i materijalno i duhovno – onako kako su mene učili da treba i kako su to radile generacije pre nas. Prilaz i pristup pozorištu postali su danas mnogo drugačiji nego kada sam zakoračila u teatar. Bojim se da ovi mladi glumci nemaju gde da nauče šta je pravo pozorište. Mislim da smo se zatvorili ne samo unutar zemlje nego i svako pozorište unutar sebe, nema razmene, nema hrabrosti, nema otvorenosti, nema pravog davanja... U toj klaustrofobiji zamrla je i potreba za otvorenošću i kreativnošću, a sve je više predstava bez odgovornosti. Volela bih da grešim ili da taj talas umine što pre, ali sumnjam…

   Budući da je „Dobričin prsten“ nagrada za životno delo, pomenimo i uloge na ekranu…
   – U taj medij sam zakoračila s Darkom Bajićem. On je jedan od retkih koji je uspevao da mlade generacije predstavi u najboljem svetlu. Govorim o seriji Zaboravljeni, filmu Početni udarac... Posle kojih sam i sama bila zaboravljena. Kasnije su počele neke TV serije koje sam odbijala, a od toga sam, kako umem da kažem, imala hroničnu upalu levog ramena od tapšanja uz „bravo mala, svaka ti čast što odbijaš“. Kada sam shvatila da drugi dobro žive dok ja kopnim, upustila sam se u svet televizijskih serija i izlečila upalu. Trudeći se da u okviru zadatog uradim maksimalno. Kao što uvek i u svakoj ulozi dajem svoj maksimum. A i dalje ću.

   Razgovaramo u bifeu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde su u toku probe predstave Sirano Edmona Rostana u režiji Gorčina Stojanovića. Sva je prilika da će ovaj broj Ludusa izaći nakon premijere u martu. No, u podeli ste, kakvo je vaše viđenje tog čuvenog naslova danas? Šta vas u pozorišnom smislu vodi, nosi…?
   – Igram mušku ulogu trudeći se da i pozorišno i glumački opravdam tu činjenicu, a i da kroz ulogu pokušam da progovorim o poziciji moći i slobodnom duhu. Gradeći lik, nastojim da otvorim temu moći i šta ona podrazumeva. Odnosno, šta to znači kad imaš sve i kad do svega možeš lako da dođeš, koja je cena, koliko robuješ tome a koliko zavidiš slobodnom duhu, hrabrosti duha... To mi je zanimljivo. I izazov.

   Zvuči aktuelno, a mislite li da ljudi danas razmišljaju na taj način?
   – Pitanje je koliko je ko svestan, ali mislim da svi današnji finansijski, a i drugi moćnici, imaju na neki način osećanje zavisti u odnosu na slobodu kao i osećanje mržnje zbog sopstvene neslobode. Da li oni to mogu i umeju da artikulišu, to je drugo pitanje. Između ostalog, to umeće je stvar hrabrosti, slobode, inteligencije... A jeste aktuelno. Još jedna važna stvar koju primećujem u današnje vreme jeste da žene, kada dođu na poziciju vlasti, umeju da budu mnogo surovije od muškaraca. I to je takođe jedna od tema koja me je zainteresovala. Ali na prvom mestu je to –šta (ni)je osećanje slobode i duha.

   Pitanje slobode danas se ubraja u goruće, kao da je nesloboda odnela prevagu ne samo u eksplicitno političkom smislu nego i u smislu robovanja trendovima, podelama, društvenim mrežama, materijalnim obeležjima statusa...
   – To i jeste robija. Ozbiljna robija. Beskućnici, osim što tragaju za hranom i skrovištem kad je kiša i hladno, možda su najslobodniji ljudi na svetu. Činjenica da nešto imaš, da si u posedu nečega, automatski te ograničava. U današnje vreme se teži posedovanju – čak što više to bolje – a ne shvata se da onog trenutka kad se sklonimo od prirode i ušuškamo u imetak, tog trenutka postajemo robovi, i to robovi u službi vlastodržaca. Vlast bi trebalo da je u službi ljudi, ali u praksi, suštinski, ljudi su u službi vlasti. Svuda u svetu je postao luksuz živeti.

   Jer?
   – Jer robuješ. I nesvesno i svesno najveći deo vremena ljudi provode trudeći se da ispune obaveze; nametnute, prihvaćene, nerazumne, ovakve, onakve... Ranije su ljudi živeli na zemlji i od nje, jer zemlja pripada svima. A danas žive u trenutku u kom je gotovo sve dobilo merkantilnu cenu. Nametnuto mi je da treba da budem zahvalna nekakvim vlasnicima svega i svačega, „vlasnicima“ naših života, što uopšte koračam zemljom.

   Da li je pozorište sklonište, pribežište od toga?
   – Jeste. Trebalo bi da bude.

   Sedimo u salonu Jugoslovenskog dramskog, sinoć je na repertoaru bila predstava Putujuće pozorište Šopalović, u kojoj se, između ostalog, pozorište i presan život međusobno i prožimaju i potkazuju, a koju publika ispraća aplauzom na nogama…
   – Prepoznaju ljudi istinu koju pozorište nosi, prepoznaju ovaj trenutak, prepoznaju život... sve što nas okružuje. Prepoznaju ono što nas ugrožava, prepoznaju realnost, prepoznaju aktuelni trenutak. A prepoznaju i čoveka u čoveku, ljudsko u čoveku.

   Šta je po vašem mišljenju ključno obeležje aktuelnog trenutka?
   – Možemo o tome govoriti iz globalne ili iz lokalne perspektive. Ali i globalno i lokalno dobijamo crveni karton na ovoj planeti. U svakom smislu. Prestajemo da budemo ljudi. Što svesno, što nesvesno, pristajemo da živimo u logorima, savijamo kičmu. Postajemo ništavni. Na kraju ćemo samo juriti za hranom, i to je to. Ubijanje duše, duhovnosti, inteligencije, pravih vrednosti... Dominantno postaje ono što je u stvari uvreda i negacija života. Bojim se da nemamo ni pet minuta do kraja poslednjeg čina.

   Vi ste ekološki aktivista…
   – Nisam aktivista. Možda se to tako zove, ali nisam deo nikakve organizacije. Samo podržavam. Jednostavno, celog svog života hoću da podržim ljude koji su ugroženi na bilo koji način. Da ukažem na neke značajne stvari da bi taj treći znak, pet minuta do kraja poslednjeg čina, odgodili i možda se prizvali pameti i okrenuli ljudskosti. To su moje ambicije. Aktivna sam tamo gde je nešto što mene pogađa, što me dira... Ne umem da ćutim, ne umem da okrećem glavu na drugu stranu. Nisam ekološki aktivista, samo jednostavno vidim da postoji velika opasnost za sve nas od nekih besmislenih poduhvata ljudi koji hoće da zarade veliki novac. A što se Sajma tiče, poštujem nečiji rad, umetnost, nečiju nauku. I hoću da podsetim ljude da je postojao neki grad Beograd u kom sam rođena, za koji sam ranije znala da uvek mogu da mu se vratim, da je to moj grad. Sad ga više ne prepoznajem. To nema veze ni sa kakvom politikom. Sve vlasti koje suštinski ugrožavaju ljude i njihove živote za mene su protivnici. Na kraju krajeva, svaki umetnik treba da preispita trenutak u kojem se nalazi, da ga razume, sagleda, da ima kritički odnos prema njemu… Ne možeš slep, bez duše, bez čula da živiš ovaj život. Na sceni kroz ulogu možeš nešto da kažeš samo kad živiš širom otvorenih očiju.

   Pominjali smo predstavu Dok nas smrt ne rastavi, koja ima višegodišnji vrlo uspešan pozorišni život, gde su sad tri „Dobričina prstena“, vaš, Jasne Đuričić i Mikija Manojlovića. Od prvih proba i premijere, preko niza godina, do danas da li se nešto menjalo, šta obeležava komunikaciju s publikom...?
   – Uvek igramo drugačije, i uvek duboko zaronimo u likove na sceni, u situacije. Nepredvidiva je… U suštini tu je “u glavnoj ulozi” pitanje trenutka u ovom našem putovanju kroz život. Koliko smo nebitni i mali na planeti, mi smo samo delić sekunde i ključno je kako ćemo taj delić iskoristiti. Pitanje ljubavi, straha, hrabrosti, odnosa i prema drugima i prema sebi.... U ta dva sata jedan život u celosti. Sažimanje života, opraštanje od njega, susretanje sa svim slabostima i jedno veliko praštanje. Igranje te predstave je praznik.

   Pitanje koje se ne može preskočiti: šta je gluma?
   – Onaj ko bude odgovorio šta je gluma zavređuje Nobelovu nagradu. Ako bi pokušavala da odgovorim dugo bi govorila a iza svakog odgovora bi se demantovala drugim odgovorom i mislim da bi to bio put u bespovrat. Gluma je neuhvatljiva, a neuhvatljiva je i rečenica koja bi je definisala

   S kojim osećanjem idete u susret uručenju „Dobričinog prstena“ i kada se to može očekivati?
   – Nastojim da osmislim nešto lepo, kvalitetno, nešto što slavi tu veliku nagradu.

5. Tatjana Nježić

   
   

6. 
   Foto: Nebojša Babić