Švedska je moj pozoriŠni dom

1. 
   

   Vidim da se sve većom brzinom u Beogradu kupuju prečišćivači vazduha. Mislim da nećemo svi moći da se ukrcamo na letelicu za Mars. To će moći samo bogati. A siromašni će nastaviti da trpe dok ne prestanu da dišu – kaže rediteljka Anja Suša.

2. Dugogodišnja selektorka Bitefa ovog oktobra vraća se na prestižni festival savremenih tendencija. Njena  predstava „# Jeanne”, rađena prema tekstu hrvatske autorke Ivane Sajko, biće izvedena u takmičarskom programu 57. Bitefa, koji će biti održan od 3. do 10. oktobra 2023. godine pod sloganom „Snago, ne pristaj da budeš nečija”.
   Svoj rediteljski rukopis Anja Suša godinama unazad ispisuje u inostranstvu, bez preteranog publiciteta na našim prostorima. Svoju predstavu „# Jeanne” radila je u produkciji švedskog gostujućeg pozorišta „Riksteatern“ i Kraljevskog dramskog pozorišta Dramaten. Poklonici teatra imaće priliku da je vide u samoj završnici 57. Bitefa: u ponedeljak, 9. oktobra od 20 časova u Pozorištu na Terazijama.
   Predstava „# Jeanne” je savremena verzija bajke o Jovanki Orleanki, koja se bavi otporom prema društvenoj i sistemskoj nepravdi. Kroz priču o mladoj devojci, buntovnici, koja namerava da pređe jezero koje deli dva sveta, dve klase, autorke seciraju probleme društvene nejednakosti i klasnih razlika, odnosno pitanja ekološke katastrofe i klimatskih promena. 

   Svoju predstavu „# Jeanne“, radili ste prema tekstu hrvatske autorke Ivane Sajko u švedskoj produkciji. Zašto ste baš ovo delo izabrali za susret sa švedskom publikom?
   ‒ Ovaj tekst napisan je po narudžbini Riksteatra. Ja sam još 2019. godine dobila poziv od umetničkog direktora Riksteatra, Dritera Kasapija, da nešto režiram u tom pozorištu. Dritero je želeo da se bavimo temom heroja u savremenom društvu, kao i temom žrtvovanja u ime velikih ideja i ideoloških koncepata  i predložio je da razmišljamo o novoj verziji Jovanke Orleanke ‒ što je u Švedskoj, koja ima Gretu Turnberg, veliki i značajan motiv. Predložila sam da pozovemo Ivanu Sajko, čiji teatarski jezik i način razmišljanja izuzetno poštujem i tako je nastao ovaj tekst koji se, u međuvremenu, udaljio i od Jovanke Orleanke i od ostalih referenci i otišao u neki, daleko kompleksniji referentni okvir i na nivou samog teksta, ali i u mom nastojanju da pronađem pravi ključ za njega. Dok je pisala tekst, Ivana je često komunicirala sa mnom, a pandemija nam je, neočekivano, dala još vremena, tako da se može reći da je ovo za mene bio veoma dugačak proces, od ideje do predstave, koji se odvijao u etapama. U međuvremenu sam radila i na drugim projektima, a jedan od njih je još jedna predstava po romanu Ivane Sajko ‒ Ljubavni roman koji je Ivana sama adаptirala: opet po narudžbini Mestnog gledališča u Ljubljani. Ta predstava je izašla u sred pandemije. Rekla bih da su ta dva teksta veoma komplementarna iako su različito struktuirani i mišljeni. Volim Ivaninu spisateljsku sposobnost, koja je, zapravo, neverovatan dar da se uhvati u koštac sa najtežim i najintimnijim temama i da ih pametno interpolira u politički kontekst u kojem se prožimaju privatno i političko na jednoj veoma posebnoj frekvenciji. Za mene su njeni tekstovi transcendiranje u neke druge dimenzije mišljenja u teatru i o teatru. I meni samoj.

   Kako predstava „# Jeanne“  korespondira sa aktuelnim sloganom Bitefa: „Snago, ne pristaj da budeš nečija”?
   ‒ Onako kako ja razumem ovogodišnji slogan Bitefa, koji mi se veoma dopada i koji je vrlo dobro odabran, mislim da komunicira na svakom mogućem nivou. Tekst je vapaj za nekorumpiranom mladošću i snagom da se promeni svet kada je svet na ivici samouništenja. I samo ta, nekorumpirana snaga koju najčešće imaju mladi ljudi, postaje neuništiva sila koju će onda svi oni čiji je duh omlitaveo od silnog pristajanja i ’nekretanja’ pokušati da prisvoje i zloupotrebe. I najčešće će, u tome, na žalost, i uspeti. To je paradoks kojim se bavimo u ovoj predstavi. Snagom koja nastoji da ostane svoja, čak i kada je to sasvim nemoguće.
   U kakvom odnosu je, zapravo, drama „Crna kutija za kraj svijeta“ Ivane Sajko sa vašom predstavom „#Jeanne“?
   ‒ Nisam radila dramu ’Crna kutija za kraj svijeta’ već dramu ’#Jeanne’ napisanu za potrebe ove predstave. Mislim da je naziv koji vi navodite hrvatska verzija naziva ovog teksta i ne znam da li se ta verzija, koja je objavljena u zborniku savremene hrvatske drame, razlikuje od ove naše, izvorne. Ako već moram da sumiram, onda je prvo na šta pomislim ‒ ekološka katastrofa u kojoj egzistiramo, sebično otimajući budućnost našoj deci od koje, onda, očekujemo da nas izbave i da se za nas žrtvuju. Ili možda to, što prošle zime kada sam posetila Beograd, nedelju dana nisam mogla da otvorim prozor zbog zagađenja. A najviše to što je ekološko pitanje, u stvari, klasni problem, koji, više od ostalih političkih problema, restaurira klasne razlike neverovatnom brzinom i brutalnošću. Devedestih smo kupovali klima uređaje koji nam do tada nisu trebali, a danas vidim da se sve većom brzinom u Beogradu kupuju prečišćivači vazduha. Mislim da nećemo svi moći da se ukrcamo na letelicu za Mars. To će moći samo bogati. A siromašni će nastaviti da trpe dok ne prestanu da dišu.

   Predstava „# Jeanne“ je savremena verzija bajke o Jovanki Orleanki, koja se bavi otporom prema društvenoj i sistemskoj nepravdi.  Čega je Jovanka Orleanka, odnosno Žan simbol?
   ‒ Pobune, nepotkupljivosti, hrabrosti da vidi iza ili izvan onoga što je vidljivo većini. Ona je snaga koja ne pristaje da bude nečija i zbog toga ova priča u ovom trenutku ne može da ima srećan kraj.

   Kakvo je vaše iskustvo rediteljskog stvaranja u Švedskoj?
   ‒ Najbolje moguće. Švedska je moj pozorišni dom ili je možda najtačnije reći ‒ utočište. To je jedna dobro organizovana pozorišna zajednica u kojoj je sve precizno regulisano a institucije su stabilne i samostalne, odnosno autonomne. Budući da Švedska trenutno ima desno-konzervativnu vladu, posle mnogo godina socijaldemokratije, ostaje da se vidi kako će to, ako se održi trenutna politička konstelacija, funkcionisati za nekoliko godina i kako će se to odraziti na kulturu. Ali vekovi stabilnosti i demokratije su doprineli tome da se to, svakako, ne događa preko noći kao kod nas. Tamo političari ne sede po upravnim odborima, načelo banalne političke nepodobnosti ne postoji. Političari u Švedskoj moraju da kupe kartu ako žele u pozorište, jer za njih ne postoje nikakvi posebni protokoli. Struka je ta koja se pita. Švedska ima fantastičnu plesnu scenu i vrlo raznovrsno pozorište. I veoma je decentralizovana, tako da postoji mnogo gradova sa dobrim teatrima. Ima fenomenalne glumce sa kojima je divno raditi. Iako nigde nije sve savršeno pa ni tamo, meni je ta zemlja veoma mnogo dala i osećam da mi stalno daje. Pre svega mi je dala kontinuitet i priliku da se razvijam u umetnosti kojom se bavim.

   Funkciju selektorke Bitefa obavljali ste od 2006. do 2016. godine. Kako iz današnje perspektive gledate na to vreme?

   ‒ Ne gledam to vreme, ne zanima me. To je prošlost. Svoje najbolje godine dala sam pozorištu ’Duško Radović’ i Bitefu verujući svim srcem da radim nešto vredno i važno. Ako je nešto od toga vredelo, ostaće zapamćeno. Ako nije, neće. To što imam da kažem o tom periodu manje je važno. Neka o tome govore drugi. Sve drugo bilo bi pomalo narcisoidno, a meni je taj narcisoidni diskurs koji dolazi sa vrha naše države pa se grana i na sve druge oblasti života, oduvek bio stran. Uvek  sam verovala u stvaranje, u povezivanje, u zajednicu. U mogućnost civilizovanog dijaloga. I uvek sam svuda dolazila čista srca zainteresovana za mogućnost istinske promene postojećih paradigmi, a ne za neke bedne privilegije koje te male pozicije moći u kulturi donose. Zato sam uvek lako i odlazila i nisam se previše osvrtala. Ove svakodnevne ego-ispade u monološkoj formi koji haraju srpskim javnim prostorom smatram zamornim i dosadnim.

   Radite kao profesorka pozorišne režije na Univerzitetu umetnosti u Stokholmu. Kakvo je vaše švedsko pedagoško iskustvo?
   ‒ Ovo je moja peta godina na Stokholmskom univerzitetu umetnosti gde predajem režiju. Da parafraziram Žaka Ransijera ‒ mislim da sam postala prilično dobar ’učitelj neznalica’ u proteklih nekoliko godina. Učenje je uvek dvosmeran proces, naročito u umetničkim školama. Moji studenti uče mene kako da učim njih i to za sada dobro funkcioniše. Drago mi je što mi je data i ta privilegija da pomažem mladim ljudima da nađu svoj glas i da se on jednog dana daleko čuje.

3. 
   Anja Suša (foto: Jelena Janković)

6. ANTRFILE

   Volimo kratkoročnu medijsku zabavu

   Anja Suša funkciju selektorke Bitefa obavljala od 2006. do 2016. godine. Njena odluka o povlačenju usledila je zbog odnosa države prema kulturi i ovom festivalu, za koji je rekla: „Odlaskom Jovana Ćirilova Bitef je postao glineni golub u zabavnom parku srpske kulture”. U periodu od 2002. do 2011. godine bila je na čelu Malog pozorišta „Duško Radović“ u Beogradu. Od 2019. godine radi kao profesorka pozorišne režije na Univerzitetu umetnosti u Stokholmu, a u Švedskoj je sa velikim uspehom režirala više od deset predstava.
   Funkciju selektora Bitefa poslednji put  Anja Suša obavljala je 2016. godine, odnosno na jubilarnom, 50 festivalskom  izdanju.
   ‒ Odluka nije bila nimalo ishitrena. Napisala sam ostavku u julu 2015. godine, kada sam razmišljala da odem zbog veoma loše situacije na festivalu, ali pošto je prošli Bitef bio posvećen Jovanu Ćirilovu osećala sam da moram da ostanem do kraja. Onda je došlo do kadrovskih promena na festivalu i smatrala sam da je korektno da pomognem kolegi Ivanu Medenici u pripremi veoma zahtevnog jubilarnog izdanja Bitefa. A želela sam, što je, inače, veoma uobičajena praksa u civilizovanom svetu, da svoj odlazak najavim na vreme kako bi period tranzicije na festivalu bio što bezbolniji. Pored  toga, moje rediteljske obaveze mi već dugo otežavaju rad na Bitefu i to je bio razlog više za ovakvu odluku. Vidim da je ovakav razvoj situacije izazvao iznenađenje jer smo mi, očigledno, naviknuti na impulsivne poteze i na to da nas tu i tamo „pojede mrak“. Volimo kratkoročnu medijsku zabavu, spinovanja, botovska nadmetanja u degutantnim komentarima ispod novinskih tekstova, kvaziaktivizam po društvenim mrežama i pucanje iz praznih pištolja u pogrešne mete. Meni je drago što je u ovom slučaju, bar za sada, sve bilo mimo uobičajene nekrofilne prakse u srpskoj kulturi. Već sam jednom preživela ovu varijantu sa „mrakom“ u slučaju pozorišta „Duško Radović“, pa sam se ovog puta opredelila za nešto malo komotnije, malo više u skladu sa mojom dinamikom i etikom. Pa i estetikom ‒ kazivala je  Anja Suša u vreme rastanka sa Bitefom.

7. Milica Kosović