Cilj nije rezultat, nego je rezultat težnja ka nekom cilju

1. 
   

   Izazvovi me najviše inspirišu. Što teži i obimniji zadatak, pretvoriti u nešto ,,lako” i uhvatljivo. To je alhemija našeg posla – kaže mladi, perspektivni glumac Joakim Tasić.

2. Dobitnik je Nagrade „Nebojša Glogovac“ (2023) za uloge u pozorišnim predstavama „Edip“ i „Tit Andronik“Jugoslovenskog dramskog pozorišta, laureat je i drugih ptiznanja, svojom izuzetnom glumačkom bojom i profilom, kako znalci ističu, svrstao se u prvi red novih glumačkih snaga...
   
   Redak je slučaj da prve aplauze nakon predstave glumac doživi u prenatalnoj fazi. Da li je tako bilo i sa Vama, jer je Vaša majka, Gordana Tasić, glumica?
   ‒ Negde sam već pročitao da dete u prenatalnoj fazi, u stomaku, mnogo toga upija i nesvesno taloži u svom mozgu, što može imati refleksije u kasnijem životu. Moja mama je u devetom mesecu trudnoće i dalje igrala svoju predstavu – za neku drugu decu, ne zameram joj, jer sam u stomaku sve vreme bio ja, koji sve to upija i čuva za kasnije. U šali kažem da su upravo ti događaji uticali na to da budem glumac. Kasnije nije pravila nikakav pritisak, ali sama okruženost lutkama, ginjolima, ogromnim naočarima, veštačkim nosem i šarenim kostimima, svakako je anticipiralo neku vrstu cirkusa.
   
   Prva Vaša uloga je bila glavna u predstavi „Stanica kompas“ u režiji Jovane Tomić, tada studentkinje režije, u Omladinskom pozorištu DADOV. Igrate i u predstavi „Natan Mudri“ koju je takođe režirala Jovana Tomić...
   ‒ Nikad neću zaboraviti koliko sam bio srećan kada sam saznao da sam dobio prvu ulogu u DADOVU. To mi je i danas pokazatelj da sam upravo tada osvestio koji će biti moj poziv i da je on u meni mnogo duže no što sam i svestan toga. Volim da kažem poziv, jer ne obavezuje, ne upošljava, nego doziva, kao sirena. Spremanje svake predstave, od tezge do uloge u teatru, je proces koji počinje od nule i jedino što ih razlikuje je inspiracija. Obe predstave su za mene bile izazov pred koji vas dobar reditelj, kao što je Jovana, stavlja. U prvom sam naučio kako da tuđe reči postanu moje, a u drugom šta sve moj pokret može da kaže, i bez reči.
   
   I danas, deset godina nakon emitovanja, sećamo se reklame Koca tamanica za Koka-kolu, što ima veze i sa Vašim likom u toj kampanji. Kakva je bila reakcija okoline?
   ‒ Pored pukih prepoznavanja na ulici i zapitkivanja da li sam stvarno novi direktor, taj period više pamtin po danonoćnom druženju sa mojom ekipom iz kraja i pripremama za prijemni ispit. Bilo je uzbudljivo, a ja sam bio oslobođen prevelike odgovornosti jer sam pohađao treći razred srednje škole. Tada nisam mogao da shvatim koliko težak i obavezujući može da bude javni posao.
   
   Upisujete FDU posle trećeg razreda srednje škole. Kako se sećate prijemnog? Bili ste u klasi Gordane Mašić sa, između ostalih Milenom Radulović i Miodragom Dragičevićem sa kojim ste sada u ansamblu JDP-a...
   ‒ Na prijemni sam došao sav u belom, kao neki vitez. Više se ne sećam detalja. Znam samo da me je Bilja pitala da li sam uvek tako beo ili je to samo odeća za prijemni. Rekao sam: ovo je samo za danas. Bio sam opušten i imao nešto u šta sam veoma verovao. Bila je to pesma koju sam govorio, Dragana Jovanovića Danilova „Imaš li i ti nekog kome ćes se ispovediti“, upućena Bogu. Tada me je ta tema uzbuđivala na veoma specificičan način. Nevino, neosuđujuće, poletno.
   Podrška kolega ne manjka, na prvom mestu pratimo rad svakog od nas, što je izuzetno važno, a na sceni se trudimo da jedni drugima nameštamo „penale“ i stalno budemo svesni da naše dugo poznanstvo podrazumeva beskrajna doigravanja.
   
   Vaš prvi profesionalni angažman bio je u predstavi „Miloš Crnjanski“u režiji Ivane Vujić u teatru Madlenijanum, zajedno sa klasnom koleginicom Milenom Radulović kao Vidom Crnjanski. Kakvo je to iskustvo bilo?
   ‒ Nekad se dogodi da sâm proces bude veća predstava od predstave. Tako je bilo ovog puta. A u stvari, iz današnje perspektive, sve je to, podstaknuto neobičnim radom sa Ivanom, oslikavalo unutrašnje biće Miloša Cnjanskog. Njegovi snovi, dileme, njegova ludost, neuhvatljivost. Proces nije bio lak, kao što to nije bio ni njegov život, ali su zato igranja predstava, pogotovu jer sam radio sa osobom koja mi je bliska, bila poput poezije Crnjanskog. ’Sve to ne zavisi od mene…’
   
   Uskakanje je vrlo posebna vrsta angažmana, vi ste, kao vrlo mladi  uskočili u „Damu s kamelijama“, u veliku ulogu Armana Divala. A bilo je to neposredno pred polazak beogradskog Narodnog pozorišta na veliko gostovanje u Kini. Šta biste danas, sa ovim iskustvom, uradili drugačije?
   ‒ Često se priča kako je uskakanje za glumca veoma težak zadatak. Na mislim tako, bar ne u potpunosti. Naime, glumac najčešće pogleda snimak predstave i vidi šta je prethodnik u toj ulozi već obradio, kako izgovara tekst i onda sam sve to prisvaja. Na onome koji uskače je da na sve to što je urađeno samo naskoči. Ne mogu da igram kao kolega, ali mogu da ono što je prethodnik uradio dodam nešto svoje, da nadogradim zadatu partituru, što je neka vrsta značajne olakšice. Ujedno, to je za mene i izazov. A izazvovi me u ovom poslu najviše inspirišu. Što teži i obimniji zadatak, pretvoriti u nešto ’lako’ i uhvatljivo. To je alhemija našeg posla.
   Na ovom planu mi je najviše pomogao savet Slobodana Beštića, koji me je savetovao da ne razmišljam o celini, nego o delovima koji je čine i da tako, korak po korak, gradim ulogu.

3. 
   Joakim Tasić u predstavi „Natan Mudri“ (foto: Nenad Petrović)
4. 
   

   Poznato je da ulogama i komadima pristupate vrlo analitično: istražujete društvene okolnosti u kojima se drama odvija i/ili je nastajala... Koliko je važan taj sekundarni, lični rad na ulozi?
   ‒ Mislim da svaka osoba na svetu, a sada i računar, mogu da zamene poziciju glumca u određenom momentu. Svako može da nauči neki tekst, izgovori ga kako mu je volja i time zadovolji predstavljanje nekog drugog, ali upravo glumca, autora, izdvaja njegova analiza, studija i proces. Tako glumac postaje umetnik i kreator. Ako bismo se toga lišili ne bi ni bilo naše profesije ili bi ona postojala u jeftinom, prepoznatiljivo lažnom obliku. Mislim da cilj ne bi trebalo da bude rezultat, on se može i odglumiti, nego je rezultat težnja ka nekom cilju, dakle, proces.
   
   Vaš Simeon Njegovan u novoj postavci „Korešpodencije“ je veoma zapažena uloga. U kojoj meri ste se osvrtali na raniju, danas kultnu, predstau Ateljea 212 po ovom komadu Borisava Pekića?
   ‒ Snimak ove čuvene predstave gledao sam mnogo godina nakon naše predstave, pa nisam imao neku stegu pripremajući je sa strahom od one ’čuvene’. U našoj predstavi je bilo nečeg novog i samo našeg. Tada sam shvatio da su neki glumci u stvari jednostavni, dobri, brižni ljudi, a upravo je to preduslov da budu veliki glumci.
   
   Nižete nagrade: nagrada „Zalog za budućnost“ na 4. Festivalu „Pozorišno proleće“, nagrada „Ardalion” za najboljeg mladog glumca, „Politikina” nagrada „Avdo Mujčinović” za ulogu Simeona Njegovana u predstavi Zvezdara teatra „Korešpodencija”, nagrada „Nebojša Glogovac“ (2023) za uloge u pozorišnim predstavama „Edip” i „Tit Andronik”. Šta Vam one znače?
   ‒ Nagrade uglavnom predstavljaju krunu rada, pečat koji se vezuje za ono što je prošlo. Za mene su one samo podstrek da nastavim dalje, da probam da ostanem na ovom putu, za koji i drugi misle da je ispravan. Da istrajem. Mislim da one tome služe i da jedino s pogledom u budućnost i dalji rad, treba gledati na nagrade.  U prošloj sezoni dobio sam nagrade za ulogu sluge i za ulogu cara, upravo je to posebna lepota načeg posla.
   
   Zahvaljujući se na nagradi „Nebojša Glogovac“ rekli ste da ovaj glumac na sve vas gleda sa plakata u foajeu JDP-a blagonaklono i zaštitnički. Koliko se osećate privilegovano i kao glumac zaštićeno u pozorištu takve tradicije kakvo je JDP?
   ‒ Rekao sam da Nebojša mudro i nasemjano žmiri nad svima nama, misleći da nas opominje, sa osmehom blagim, i podseća nas da ovaj posao radimo mudro i sa dubokim traganjem za istinom, u izrazu, a i odnosu. Kao pravi mudrac.
   Od kada sam član JDP-a, osećam samo neki plemeniti rast, ka unutra i brigu svih iz kuće za nas mlade. Timski duh, koji se nikada ne mistifikuje tradicijom, nego samo odgovornošću prema instituciji u kojoj se ne igramo pozorišta nego radimo nešto u sferi kulture.
   
   Kako ste od male uloge u „Edipu“, čini se statiranja sa zadatkom, napravili rolu koja privuče pažnju gledalac od trenutka kada se pojavite na sceni do kraja predstave i monologa kojim zaokružujete i priču i sudbinu svog lika? Šta je to u materijalu, šta u režiji, a šta u Vašoj kreaciji i mašti?
   ‒ U pozorištu, zaista, nema malih uloga, ali ne zato što je svaki glumac moguće velik, ne, nego zato što svako od nas doprinosi ukupnoj slici predstave koju vodi reditelj. Često gledam predstave sa neujednačenim stilom glumačke igre ili kako neko odskače svojom kreacijom, ali to nekako u generalnoj slici nije zanimljivo. Zaliči na grešku. U predstavi „Edip“, dogodilo se da smo svi podjednaki činioci same ideje sa dobro podeljenim zadacima, a u službi glavnog junaka.
   Glavni krivac za dobru kreaciju glumca je reditelj. On bi trebalo da prepozna senzibilitet svakog od nas i uklopi to u jedinstveni organizam. Ideja reditelja da sve može, jer predstavu stavljamo u današnji trenutak, a opet ne može ništa da bude banalno i u, pežorativnom smislu, teatralno, glumca stavlja pred zadatak koji je oivičen, ali na neki način, beskonačan, što ume da bude potentno za stvarnje dobre uloge. Da se zaluta. To se valjda naziva stilom, koji u ovoj predstavi ne varira. To se dogodilo ovog puta, otud i tolika tražnja za predstavom. Mašta i nadogradnja glumačka su dobar sluga, a loš… Treba biti odmeren.
   
   S kojom idejom ste pristupili realizaciji konkretnih zadataka koje ste dobili od Nataše Radulović radeći na predstavi „Gubitnik“?
   ‒ Lik koji igram u predstavi je pijanista, pa sam stoga zamišljao, pre početka, kako ću svirati klavir na sceni pred publikom, sa nekim topom svetla na mojim prstima, dok mi kaplje znoj sa čela u teškom radu po dirkama, naravno, i kako ću za svega dva meseca spremanja naučiti da sviram klavir, ako ne baš kao virtuoz, a ono makar dovoljno dobro da kroz prste provučem nekog Baha, Rahmanjinova, Lista. I onda će svi pričati da je jedan glumac uspeo… Ali ne, rediteljka mi je odmah srušila taj genijalan predlog i rekla da tako nešto nikada ne bi moglo, pa ni da bude nalik nivou virtuoza. Tako me je odmah kupila. Dakle, neko ko zna šta neće i kako da prikaže ono što hoće.
   Sledeće što me je zainteresovalo bila je njena dramatizacija u kojoj su, pored najboljih delova iz Bernhardovog romana, i Puškinov „Mocart i Salijeri“, delo koje je kompleksno i koje treba osvojiti kroz stih. Samo sviranje klavira smo zamenili fizičkim, a u takvoj vrsti režije mi je bilo inspirativno da iznenadim sebe. Da prevaziđem svoje fizičke i emotivne granice davanja u procesu, pre svega, a sad i u samim igranjima.
   
   Kako doživljavate priču o sudaru umetnika sa genijem?
   ‒ Više mi je bilo zanimljivo da istažujem šta je to u čoveku što ga razori pa zbog drugog, zbog nečijeg tuđeg života uništi svoj. Šta sve to proteče kroz jedno biće da pomisli kako tuđ uspeh ima veze sa njegovim neuspehom. Posle, razmišljajući, shvatih da su i pobednik i objektivne i subjektivne kategorije, dok je gubitnik samo lična.
   
   Kako ste intimno zadovoljni odigranim ulogama u JDP-u i saradnjama sa rediteljima?
   ‒ Svaka uloga, pogotovu sada dok sam mlad i razvijam se, predstavlja neku vrstu treninga i ispitivanja svojih mogućnosti i mog glumačkog aparata. Radovao sam se svakoj probi, jer ako je kreativna i ako je reditelj nadahnut, odnosno spreman, dešavaju se momenti koji ne samo da vraćaju veru u pozorište, nego, intimno, vraćaju veru u život i samu svrhu postojanja.
   
   Kako sebe vidite u budućem repertoaru JDP-a?
   ‒Vidim kako nastavljam da širim onu rečenicu Nikole Đurička ,,Proleće počinje sa nama” i kako brinem o svakom ko igra sa mnom, pogotovu ako je mlađi..

5. Vladimir Dekić
6. 
7. „Gubitnik“, foto: Nebojša Babić