ludus

  1. Intervju: Milan Marić

    Uloga Dovlatova me je promenila


    1. Za umetnike je veoma bitan odnos prema sebi – preispitivački, iskren, otvoren, kritički, ali nežan, kaže glumac Milan Marić

    2. slika

      Foto: Dragana Udovičić


    3. Slovi za jednog od najtalentovanijih dramskih umetnika svoje generacije. Njegov dar je već godinama konstantno prisutan na pozorišnim scenama, u filmovima i TV serijama.
      Glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2013. godine.
      Kao student u Bitef teatru učestvuje u mjuziklu Radnici umiru pevajući koji te godine dobija Sterijinu nagradu. Zatim igra jednu od naslovnih uloga u predstavi Balada o Pišonji i Žugi.
      U Ateljeu 212 igra u kontroverznoj predstavi Olivera Frljića o ubistvu srpskog premijera Đinđića. Ubrzo nakon što je diplomirao dobija stalni angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Igra u Andrićevoj Gospođici ulogu poslovođe Veselina Ružića, zatim u Bitef teatru Gavrila Principa u predstavi Mali mi je ovaj grob. Sarajevski atentat je tema i sledeće predstave – Zmajeubice u Jugoslovenskom dramskom i filma Branio sam mladu Bosnu u kojem takođe dobija ulogu. U Izlogu Kulturnog centra Beograd igra u predstavi Glad, u Bitef teatru u Ibzenovim Avetima, u Beogradskom dramskom u predstavama Crna kutija i Roman o Londonu. Na Brionima, uz Radeta Šerbedžiju, igra u predstavi Ko se boji Virdžinije Vulf. Izuzetan je u predstavi Lorencačo u Jugoslovenkom dramskom. Tu je nagoveštaj onoga što sledi – naslovna uloga u predstavi Edip,nakon koje ga publika svaki put ispraća stajaćim ovacijama. I tako je svuda gde se igra Edip – u Užicu, Novom Sadu, Zagrebu, Mariboru, Budimpešti, Istanbulu. Za Edipa dobija Nagradu grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo.
      Sve vreme vredno radi i pred kamerama, snimajući filmove i serije. U ruskom filmu Dovlatov reditelja Alekseja Germana 2018. igra naslovnu ulogu. Dobija nagradu za najboljeg mladog glumca na Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi. Na Berlinskom festivalu zahvaljujući toj ulozi uvršten je među 10 najboljih mladih glumaca u Evropi. Iste godine publika je mogla da ga vidi u televizijskim filmovima Paviljoni i Beogradska trilogija i u serijama Jutro će promeniti sve i Vojna akademija. Slede uloge u serijama Pet, Besa i Žmurke.
      Televizijsku publiku osvaja i ulogom u seriji Državni službenik. Čitav region zavodi naslovnom ulogom u filmu Toma. Slede serije Porodica i Pad u kojima je takođe maestralan.
      Milan Marić veruje da je dramska umetnost kolektivni čin, ali i da je gluma individualan rad, pitanje senzibiliteta i karaktera. Da svaki glumac ima svoj način rada i da put do lika koji tumači nije isti za svakoga. Izbegava klišee i zamku istih glumačkih rešenja. Kaže da uloge bira stomakom. Kada ih prihvati, onda im se u potpunosti daje.

      Kako odgovarate na pitanje ko sam ja?
      – Mislim da još ne umem da odgovorim na pitanje ko sam ja i da je to zapravo dobro. Svi mi odrastanjem težimo da zaokružimo upravo to pitanje, da napravimo neku mirnu luku u koju ćemo svi ući i u kojoj ćemo biti sigurni, tu ćemo se smestiti i, što bi se reklo, živeti po bonaci. Mislim, ili mi sada tako deluje, da je dobro da što više odlažete konačan odgovor na pitanje ko sam ja i da to ni ne pokušavate. Nego da gurate napred, da otkrivate nove stvari u vezi sa sobom. Meni je zanimljivo koliko se sada kada imam 33 godine razlikujem od onog sebe sa 27 godina ili 22 godine, to kako su se promenila moja razmišljanja u vezi sa nekim stvarima, kako su mi dolazila ista pitanja, a različiti odgovori tada i sada, kada imam neko životno iskustvo i kada su me neki događaji malo promenili.

      Šta vas je formiralo i šta inače formira umetnike?
      – Mislim da umetnike formiraju njihov život i njihove odluke. Za umetnike je jako bitan odnos prema sebi – preispitivački, iskren, otvoren, kritički ali nežan. To čini da se kao osoba razvijaš i rasteš. Kada se baviš umetnošću, tvoja umetnost to prati. Konkretno, gluma je naslonjena na ono šta ste i šta imate u sebi, i ta dva procesa su jako povezana. Mislim da onog trenutka kada kažete sebi dosta, stop, ja sad znam ko sam tačno, ubrzo se i vaše glumačko biće uspori. Onda kada rastete kao osoba u odnosu na sebe i u odnosu na sve oko sebe glumačko biće ide za vama. Neophodno je da upoznate sebe. Neverovatno je koliko toga krijemo od sebe samih i koliko smo spremni da na perfektne i neverovatne načine sami sebe lažemo i sobom manipulišemo. Mislim da je bitno da nekako naučimo da prepoznamo te sopstvene mehanizme izbegavanja nas samih. Mi smo višedimenzionalna bića koja idu u različitim smerovima i različitim pravcima na nekoliko nivoa te mislim da je veoma bitno da nekako naučimo da uspostavimo kontrolu nad što više tih procesa koji se događaju u nama. Najveća boljka 21. veka jeste nedostatak empatije i dosta problema dolazi upravo iz toga – iz nemogućnosti da razumemo tuđu poziciju. Nije bitno da li je odobravamo, ali mislim da je mogućnost da se stavimo u tuđe cipele i razumemo drugu osobu lekovita kako za nas same, tako i za tu osobu. Mnogo problema bi se uspešnije i lakše rešilo kada bismo imali taj mehanizam razumevanja.

      Kako pamtite studije glume?
      – Bile su to te čudne godine, kada je pubertet u piku, kada imate 18, 19 godina, kada verujete da ste odrasli i da mnogo toga razumete i znate, a onda se ispostavi da baš i ne znate. Prve dve godine na fakultetu imao sam osećaj da sam na nekoj vojnoj obuci. Ujutru ste prvi na fakultetu, svi drugi smerovi – režija, produkcija, montaža, zvuk, kamera – dolaze kasnije. Mi smo prvi, odmah u trenerkama – scenske borbe, scenske igre, akrobatika... to su nam ti prepodnevni časovi. Pa onda idemo dalje, do glume uveče. Nekoliko puta nam se desilo i da prespavamo na fakultetu. Tada sam živeo na Banovom brdu, a gluma je uvek bila od četiri do sedam sati uveče. Neretko smo posle toga ostajali da radimo neke scene. Kada ode profesorka, mi ostanemo da uradimo nešto za sutra. Onda samo shvatim da je 23 h i da sutra u sedam moram da budem na fakultetu, da mi poslednja 88 u tom trenutku verovatno odlazi i da mi je mnogo lakše da tu prespavam. Tako sam nekoliko puta prespavao na scenografijama studentskih vežbi.

      Da li danas imate svoj metod rada?
      – Nemam i suštinski ne želim da napravim nikakvu svoju metodologiju rada, nego svaki put krećem iznova u odnosu na projekat i u odnosu na to u kojoj sam ličnoj fazi i uvek pokušavam nešto drugačije. Nekada to daje rezultat, nekada ne daje. Tako, nekada sebi kažem uh što je ovo bilo dobro i lako, a nekada OK, beži sa ovog puta, pogrešan je, vraćaj se u rikverc, idemo nekim drugim putem. Trudim se da nemam neki ustaljen ritam i način na koji dolazim do uloge, jer se plašim da bi to onda postala neka mala proizvodnja.

      Podjednako vredno radite i na pozorišnim scenama i pred kamerama. U čemu je razlika?
      – Prosto su samo glumačka sredstva drugačija. Pozorište ima nešto što se zove trenutak, što se zove to se sada dešava, tu, s tim ljudima. Ne biram ljude koji će biti u publici, oni biraju da dođu da gledaju to što ja igram i mnogo toga zavisi od sklopa publike i nas na sceni – da li ćemo kliknuti, da li će se magija desiti. To je kao u tenisu – mi serviramo i onda publika vraća nazad, i kreće igra. Nekada, bogami, neće ta loptica da pređe mrežu. Možete da uradite šta god hoćete. I to je možda najteži i najgori osećaj u našem poslu. Verujem da će vam i moje koleginice i kolege potvrditi da su to trenuci u kojima biste najradije da se nikad ne bavite ovim poslom i kada želite da odete, da date otkaz, iziđete iz svih predstava i odete negde daleko, daleko, da gajite, na primer, pomorandže negde na nekom ranču gde vas niko nikad više neće videti. Ali, s druge strane, kada se desi to nešto, to je najlepši osećaj na svetu. To je osećaj od kojeg, verujte mi, često ne mogu da spavam po celu noć, tek negde pred jutro zaspim. To je trenutak u kom pomislim Bože, koliko sam privilegovan što se bavim ovim poslom, Bože, koliko je ovaj posao zapravo lep i uzbudljiv.
      E sad, film apsolutno ima svoje moći, koje su malo drugačije. Suptilnost koju možete da pokažete pred kamerom nešto je što u pozorištu nikada nećete moći. Lepezu stvari koje možete da birate od sredstava kojima ćete se služiti, spontanosti, kako nešto dočarati – to je nešto što, nažalost, pozorište nema, ali zato film ima. Zato je film potpuno drugačija magija od predstave. I tamo se stvari dese ili ne dese, samo što tamo nemate interakciju s publikom, nego možete da se upustite u nešto što je mnogo, mnogo intimnije, ličnije, nežnije, suptilnije.

      Predstava Edip u kojoj u Jugoslovenskom dramskom igrate naslovnu ulogu rasproda se deset minuta nakon objavljivanja mesečnog repertoara. Na svim izvođenjima, ali baš svim i svuda, publika vas ispraća stajaćim ovacijama. Kako to objašnjavate?
      Edip je stvarno posebna priča. Imamo predivne kolege, koji tu predstavu igraju sa mnom i koji imaju ozbiljno iskustvo iza sebe, ja se već 10 godina profesionalno bavim glumom. Stalno mi ponavljaju i govore videćeš, videćeš, ne, ne, videćeš, radićeš još predstava, ovo se desi jednom, nijednom ili se desi jako retko. Stvarno se u toj predstavi nešto desilo. Da ste samo mogli da vidite mene i Natašu na kraju premijere, kada smo reagovali kao deca. Držimo za ruke, gledamo se i tešimo jedno drugo sa dobro je, dobro je , dobro je bilo.... super, super,kaže Nataša, kako ona već ume da ohrabri. Šapućemo potpuno izbezumljeni. Mrak i kreće ludilo, gledamo se u neverici. Svi izlaze potpuno zbunjeni, izlazimo i mi i vidimo da cela sala stoji. Čoveče! To je neverovatno! Mi smo svi u čudu. Gledamo se i imamo potrebu i da plačemo i da se grlimo. Ne umem da objasnim zašto je to bilo tako i zašto je svaki put tako.

      Zaista je katarzičan vaš monolog na kraju predstave Edip, kako ste došli do tog rešenja?
      – Dvanaest dana pred premijeru došao sam na probu i rekao reditelju Vito, vidi imam jednu ideju. Možda je malo luda i prejaka ali pogledaj i proceni. Bili smo sami nas dvojica. On sedi u prvom redu i sad kakav je Vito sav tako titrav, kaže mi Hajde, hajde, super! Hajde da vidimo. Ja krećem u taj monolog, govorim, govorim, govorim i padnem sa scene ispod njegovog sedišta, pojavim se iza, nastavim i završim monolog. Vito kao dete počne glasno da se smeje i kaže Ovo ovako mora da bude Ja želim ovo ovako. I to je tako ostalo. Sledeći nivo je bilo pokazivanje kolegama iz ekipe i kada sam njima to pokazao bili su potpuno u šoku i rekli su da to je to. Nataša Ninković je pitala pa, kako ćeš svaki put da prolaziš ispod sedišta,što i jeste svima čudno kako zapravo prolazim ispod sedišta. Ali sa tom predstavom se desilo nešto čudno. Znate kako je čuvamo! Ta ekipa s kojom igram i svi okolo. Da nije tako i da svih njih nema, nikada ne bih imao hrabrosti za takve stvari. Osećao sam konstantnu podršku svih na sceni i oko nje, zaista svih.

      Podsetila bih na ruski film Dovlatov u kojem igrate naslovnu ulogu i koji vas je u Berlinu promovisao među evropske zvezde u usponu... volela bih da sa nama podelite to iskustvo.
      – To je stvarno priča koja me je glumački i životno promenila. To je prva glavna uloga na filmu, u drugoj zemlji i na drugom jeziku, koji u tom trenutku nisam znao. Nisam ni sanjao da ću ikada glumiti na tom jeziku, ni u najluđim snovima nisam imao ideju o tome. I to se desilo. Način na koji se to desilo, način na koji su se desile pripreme za taj film, sam proces snimanja, sve to bilo je toliko posebno i uzbudljivo. Počev od tog kastinga koji je bio simpatičan. Sve je počelo s mojom crnobelom fotografijom, koju sam snimio u foto-radnji preko puta Ateljea 212. Posle dve nedelje od slanja fotografije stiže molba da uradim scenu iz Čehovljevog Ujka Vanje na srpskom, u nekoliko varijanti. Uradim nekoliko varijanti. Onda stiže dodatni imejl – I jednu sa suzama. Uradim i sa suzama. Opet ih nema dve-tri nedelje. Javljaju se i kažu: E, super je, dođite u Petrograd na kasting da uradite ove scene,i pošalju mi pet scena na ruskom. Pa, jao, ja ne znam ruski, ima malo vremena, desetak dana da se pripremi, to je pet ogromnih scena, razgovor s Brodskim, ma haos! U tom trenutku sam u Zagrebu. Tamo sam pronašao predivnu profesorku ruskog koja radi na njihovom Filološkom fakultetu. Počela je da radi sa mnom ujutru, uveče, ujutru, uveče... prošla je sve moje krize, odbijanje jer ne mogu. U jednom trenutku sam se prezasitio i sve mi je postalo isto sa našim jezikom, a potpuno drugačije. Nekako sam sve to savladao i otišao na kasting. Odmah su krenili da me briju, šišaju, oblače u kostim. Gledam i mislim u sebi – ljudi šta je ovo! Upoznajem se sa rediteljem Aleksejem Germanom. On gleda i nešto se šali sa mnom, ja ga ništa ne razumem. Završava se kasting, on kaže: Vidi, sve je bilo super, hvala ti mnogo što si došao, javićemo ti sve za četiri nedelje. Sve je govorilo da nema ništa od toga, ali 28. dana stiže imejl: Dobili ste ulogu, čestitam! Molim vas da nikome ne govorite, čućemo se sutra da se sve dogovorimo. Tog trenutka je počeo drugi haos. Učenje jezika, pa onda taj suptilni zahtev da se ugojim malo, a malo je „samo“ pet kilograma. Ja za 10 dana nabacim pet kila. Eto, bum! A reditelj kaže: Pa mogli biste još pet kilograma i još pet i odoh ja na 105! Taj rad je zapravo bio divan.

      Gde je vaš lični i profesionalni prostor slobode?
      – Scena je moj prostor slobode koji ima svoja ograničenja i svoje zakonitosti koje moraju da se poštuju. Ali unutar toga, tamo je sve dozvoljeno. Tamo imam osećaj da letim i da mogu da padnem kao u onu sigurnosnu mrežu u cirkusu. Tamo mogu i da volim sebe, tamo mogu i da prezirem sebe i nekako, ne znam, tamo se osećam sigurno.
      Slobodu doživljavam kao mogućnost da udahnem i da se borim za ono u šta verujem, da smem da verujem u neke stvari, da smem da verujem da ovaj svet i ova zemlja, konkretno ovi ljudi ovde, zaslužuju bolje, mnogo bolje. Da treba da se bore za to. Da ovaj svet ne mora da bude nepravedan i da počiva na nepravdi. Mislim da je to sve sloboda. Mislim i da je sloboda imati otvoren odnos prema sebi, da je sloboda probati da voliš bez zazora i straha da li ćeš biti povređen na kraju i da li će te neko izigrati zato što si dopustio da voliš. To je sve za mene sloboda.

      Olivera Milošević