Umetnost Će uvek traŽiti odgovor kako da reaguje na svoju stvarnost

1. 
   

   ‒ Felini ima jednu sjajnu misao koje se često setim: „Biser je autobiografija školjke”. Ono što je najvažnije i verujem najteže u svemu, jeste biti dosledan, veran sebi i tom nekom svom unutrašnjem osećanju istine. Misliti svojom glavom, bez obzira na ono što drugi rade, što govore, hvale, nagrađuju, kritikuju, šta je u modi i slično. To je dug proces, nikada ne prestaje, stalno moraš da se boriš za to, gotovo svakodnevno ‒ kaže poznati reditelj Nikita Milivojević, selektor i umetnički direktor Bitefa.

2. Nikita Milivojević, aktuelni selektor i umetnički direktor 57. Bitefa u kratkom vremenskom roku, uspeo je sa svojim timom saradnika da potpiše selekciju za aktuelno festivalsko izdanje koje će poklonicima scenske umetnosti ponuditi svojevrsni presek pozorišnih formi, rukopisa, ideja koje su bile u fokusu nadahnutih kreacija.
   Posle uspešne premijere predstave „Persijanci” rađene prema Eshilovom delu, koju je ovoga leta režirao u Elefsini: kulturnoj prestonici Evrope, Milivojević je proteklih dana, počeo rad na novoj predstavi u Grčkoj.  U teatru „Akropol” u Atini režira delo  „Underground”. Nova predstava Nikite Milivojevića, nastaje po motivima drame „Proleće u januaru”, dela „Bila jednom jedna zemlja” Dušana Kovačevića i filma „Podzemlje” Emira Kusturice.
   Glavne uloge u predstavi „Underground” igraju tri velike zvezde atinskog glumišta: Vasilis Haralambopulos, Janis Cortekis, i Aleksandra Aidini, inače glumci sa kojima je Nikita Milivojević već ranije sarađivao. Isto važi i za njegove saradnike: Amalia Benet je kao i uvek zadužena za pokret, Angelos Triandafilu za muziku. Scenograf je Manolis Pantelidakis, kositimograf Ilena Duladiri…

   Bitef je oduvek bio povezan sa iskušenjima. Koliko je u tom smislu bilo zahtevno kreirati aktuelnu selekciju 57. izdanja budući da ste bili i te kako vremenski limitirani? Šta je presudilo da prihvatite poziv da budete selektor i umetnički direktor ovog festivala?
   ‒ Uvek je, na neki način, teško napraviti selekciju za Bitef, jer ona zavisi od mnogo toga. Vreme koje imate na raspolaganju, naravno, takođe, utiče, ali nije presudno. Pitanje budžeta festivala, plana koji trupe imaju, njihove zauzetosti, termina, šta želite da bude fokus festivala, da li te predstave potencijalno mogu biti zanimljive publici... Svaki festival se na svoj način susreće sa ovim i raznim drugim pitanjima. Naravno, budžet festivala je vrlo važan, svakako nije isto praviti selekciju za Bitef ili festival koji raspolaže sa nekoliko puta većim sredstvima od nas. Što se tiče dolaska na mesto umetničkog direktora, odnosno selektora Bitefa,  presudno da prihvatim poziv bilo je to što je taj poziv stigao upravo iz Bitefa, tako da to sada doživljavam na neki način i kao povratak „kući“ .  Podsećam vas da sam od 2005. do 2009. već bio na čelu Bitefa, i taj period smatram vrlo važnim i kreativnim u svom pozorišnom životu. Ako vas ljudi sa kojima ste sarađivali zovu ponovo da dodjete, posle toliko godina, što, rekao bih, nije nešto baš uobičajeno kod nas, to ipak ima odredjeni značaj. Kada se na kraju sve malo ozbiljnije sabere i oduzme, jedino takve stvari i imaju neki značaj, ostaju da se pamte, sve ostalo što radimo je manje-više, ’pozorište’ za druge. Naravno, treba reći i to da biti umetnički direktor festivala sa tako dugom tradicijom, među najdužim u svetu, u kojem je u tolikoj meri ispisana istorija pozorišta 20. veka, posebna je čast, odgovornost, i na svoj način izazov. Bitef je jedna od naših najvažnijih kulturnih institucija, čvrsto ugrađena u idenitet Beograda i Srbije. Sve to su, naravno, ozbiljni motivi za bilo kog pozorišnog čoveka da bude deo jedne tako velike priče.

   Sa devet predstava u glavnom programu, ovogodišnji Bitef predstaviće publici hrabre produkcije koje stižu iz Nemačke, Litvanije, Mađarske, Švedske, Grčke, Burkine Faso, Belgije i Srbije. Koji je zajednički imenitelj gostujućih predstava? Šta ćemo gledati na ovogodišnjem Bitefu?
   ‒ Verujem da će festival pre svega biti veoma raznovrstan, u smislu različitih formi  i slično. U programu će biti predstave koje uslovno možemo svrstati u „realistički“, „metafizički“, „postdramski“, „plesni teatar“... Ako bi trebalo da izvučem neki zajednički imenitelj, onda bi to bio ovogodišnji slogan festivala, mislim da u svakoj pojedinačnoj predstavi mogao bi se na neki način učitati i slogan: „Snago, ne pristaj da budeš nečija“. Takođe lično mi je veoma drago da će po prvi put na festivalu biti i jedna predstava Anje Suše, koja je ostavila značajan trag kao selektor Bitefa, a već godinama ima uspešnu karijeru u Švedskoj. Kako je jedan od ciljeva festivala da pored glavnog programa razvija i teorijski diskurs, ove godine će prof. dr Ana Vujanović, inače predsednica ovogodišnjeg žirija, održati predavanje vrlo zanimljivog naslova: „Od proleterijata do prekarijata – i nazad“. Naravno, tu je, kao i uvek, Bitef polifonija, prateći program u vidu radionica, koncerata, projekcija... „Cirkobalkana“ i ove godine nastavlja da promoviše savremeni cirkus, ne samo kao umetničku formu, već i kao moćno sredstvo za društvenu angažovanost. Njihov program okuplja umetnike iz Španije, Sirije, Francuske, Meksika, Italije, Mađarske, Slovenije i, naravno, Srbije.

   U kom kontekstu, pojasnite nam, slogan „Snago, ne pristaj da budeš nečija“ prati ovogodišnji Bitef?

   ‒ Tu se radi o nekoj vrsti ’promene’... Učinilo nam se da bi u potrazi za sloganom bilo možda dobro promeniti strategiju. Slogan ne mora nužno da bude pod pritiskom stvarnosti, u smislu da uvek mora imati jasno vidljivu određenu poruku, biti na taj način ’aktuelan’. Ponekad, naravno, to ima određeni efekat i značaj, ali ponekad takav vid ’poruke’ meni lično deluje preeksplicitno, pa čak i banalno. U razgovoru sa svojim kolegama u Bitefu dogovorili smo se da probamo nešto drugo: umesto da budemo strašno ’pametni i orginalni’ i takmičimo se ko će smisliti atraktivniji slogan, da potražimo rešenje na drugi način. Tako nekako smo došli do poezije ‒ uvereni  da prava poezija  nikada nije jednodimenzionalna, da u sebi uvek krije tajnu i mnogostruka značenja, koje vreme samo od sebe u nju ugrađuje, a  zatim i do stiha naše mlade izvanredne pesnikinje Radmile Petrović. Svega nekoliko puta desilo mi se da nečiji intervju ostavi takav utisak na mene da poželim lično da upoznam tu osobu. Sećam se jedan je bio sa Vojom Stanićem, pre dosta godina, otišao sam zaista u Herceg Novi, bio njegov gost tamo i, evo, nedavno, to se desilo sa Radmilom Petrović. Posle intervjua koji sam pročitao prešao sam ulicu i u prvoj knjižari potražio njenu zbirku pesama. Ono što smo ’koselektorski’ prepoznali kao zajedničku liniju,  gde su se sreli stih ’Snago ne pristaj da budeš nečija’ i predstave u selekciji, jeste zajednički utisak da se nešto veoma zanimljivo dešava poslednjih godina a vezano je upravo za mlade, nove generacije. Kao da se nagomilani problemi sa kojima se svet suočava u velikoj meri stavljaju na teret  mladih za čije stanje u stvari oni nisu odgovorni, dok,  pri tom, starije generacije ne samo da zanemaraju svoju odgovornost, već je prebacuju mladima, na način da oni moraju biti nosioci promena u svetu. Posledica toga je, očigledno, sve veći otpor, pobuna, nepristajanje.

   Jedna od novina ovogodišnjeg festivala je i „koselektorski  tim”.  Kako je došlo do toga ?

   ‒ ’Koselektorski tim’ imaju mnogi svetski festivali, to nije nešto što sam ja izmislio. Ono što danas nazivamo pozorištem postalo je već dugi niz godina nekakva simbioza najrazličitijih formi, žanrova, stilova... Dramski teatar, plesni, dokumentarni, cirkus, video instalacije... Najrazličitije moguće ’radikalne forme’, sve je to pod zajedničkim kišobranom nečega što danas nazivamo ’izvođačke umetnosti’. I meni lično, Venecijanski bijenale je već duže vremena postao mesto inspiracije, mnogo više nego pozorište ili film. Ako na ovaj način razmišljate, sasvim je prirodno da sa mnom u selektorskom timu bude dramaturškinja, kao i neko kome je plesna scena predmet interesovanja: u stvari, nezavisna scena, u najširem smislu reči. Ksenija Đjurović i Tijana Grumić su dve izvanredne mlade osobe, izuzetno darovite, već sa ogromnim iskustvom, u njima prepoznajem sve ono najbolje što ovo društvo ima u novim generacijama i, naravno, veoma m je drago da sarađujemo. Već sada nam je jasno da je ovakav način saradnje višestruko koristan za Bitef.

3. 
   Nikita Milivojević (foto: Nebojša Babić)
4. 
   

   Ko je ove godine taj ili ta umetnička ličnost koja se posebno izdvojila? Koja forma je „iskočila”, preporučila se između dva festivalska dešavanja?

   ‒ Pretpostavljam da će predstava iz Litvanije ’Sun and sea’, inače pobednik Venecijanskog bijenala 2019. Godine, biti veoma izazovna  upravo formom kojom se sugeriše jedna veoma ’ozbiljna’ tema za sve nas danas. Nešto slično bismo mogli da kažemo i za mađarsku predstavu ’Singing youth’. Obe su, naime, vrlo zanimljive ’opere’. Takođe, verujem i da će predstava iz Grčke, mladog autora albanskog porekla, kome je ovo tek druga predstava, biti veoma interesantna publici. Jedan od važnijih zadataka Bitefa je i otkrivanje sasvim novih, nepoznatih umetnika. Predstava je inače bez reči, na svoj način vrlo originalna, iskrena, drugačija...

   Pozorište je, kako kaže, Alen Badju, više umetnost mogućnosti nego ostvarenja. Od osnivanja Bitefa 1967. godine do danas o njemu se često pisalo i u negativnom kontekstu. Zašto?
   ‒ Kod nas je na mnoge stvari teško odgovoriti zašto je upravo tako kako jeste!?  Nemam odgovor na Vaše pitanje, ali bih mogao čitavu listu  svojih ’Zašto’, na razne teme, da pridružim uz vaše. Ono što znam, jeste da već dugi niz godina  kada se u našem pozorištu želi da kaže kako je nešto apstraktno, ’kvazimoderno’,  zbunjujuće, obično se pežorativno koristi izraz ’bitefovski’!? U svemu tome postoji, rekao bih, i jedna crta našeg mentaliteta, koji gotovo sve što je drugačije, novo, unapred odbacuje, ali to, naravno, nije cela istina.

   Imamo čitavu generaciju  umetnika koja se formirala na tekovinama Bitefa, od Miloša Lolića, Ane Tomović, Borisa Liješevića... Kome treba Bitef?

   ‒ Postoje razni mogući odgovori na ovo pitanje, iz različitih perspektiva.  Pretpostavljam da bi neki sociolog rekao da je potreban pre svega ’građanskoj klas’. Jedan od odgovora je na neki način već u vašem pitanju, sasvim sigurno Bitef treba nama koji se bavimo pozorištem. Meni lično se čini da je potreban svima, gradu Beogradu, i čitavoj našoj zemlji, u jednom širem značenju i smislu.

   Imali ste, reklo bi se, privilegiju da sarađujete sa Jovanom Ćirilovim. Po čemu pamtite Jovana Ćirilova?
   ‒ Mi smo imali vrlo različite faze saradnje... Moja prva profesionalna predstava ’Žak ili pokornost’ (Jonesko), bila je u JDP-u , u vreme kada je Ćirilov bio upravnik. Tamo sam, zatim, uradio još dve predstave, učestvovao na Bitefu, tako da smo se sve više viđali i sarađivali. Kada sam, kasnije, došao na mesto direktora Bitefa, ispalo je da smo na neki način zamenili uloge, što je u izvesnom smislu obojici bilo zanimljivo, pa smo se ponekad i šalili na tu temu. Mislim da smo uvek zaista imali odličnu saradnju. Njegova samodisciplina, odgovornost, svestranost, bili su za poštovanje. Ono što moram, takođe, da kažem jeste da još pre moga dolaska u Bitef, među najlepšim stvarima koje je neko pisao o meni kao reditelju i mojim predstavama, bilo je  nekoliko rečenica koje je napisao, upravo, Ćirilov. Neke od njih se i danas, često, citiraju.

   Tokom karijere krstarili ste svetom u potrazi za novim pozorišnim formama, iskoracima. Šta je u umetničkom smislu vaš okvir?

   ‒ Mislim da sam dosta rano otkrio da je moj unutrašnji pokretač uvek nešto lično, jedno vrlo posebno unutrašnje osećanje, koje prepoznajem intuitivno. Ono ima veze s mojim doživljajem stvarnosti u određenom trenutku. Shvatio sam da jedino tako mogu da radim – ako govorim o svom doživljaju nekih mehanizama stvarnosti koja je oko mene. Kao posledica tog doživljaja, nastajale su različite predstave, različito sam reagovao, ali pozornica je za mene uvek bila nekakva veza s unutrašnjim životom. Sve što sam imao da kažem o sebi, drugima, društvu, politici, ratu, ljubavi – uspevao sam kroz svoje predstave. To je bio neki moj način da komuniciram sa stvarnošću, često i mehanizam odbrane od te iste stvarnosti, jedan od načina da je lakše podnesem. Bila je to i potreba za dijalogom, sa svojim vremenom, u tom smislu i kontakt s drugima, ali uvek i pre svega jedna vrsta introspekcije. Ubeđen sam da jedino ako iskreno verujem da mi je predstava zaista važna, ona može da postane važna i gledaocima. U tom smislu, mogao bih, čak, reći da su mnoge moje predstave kao male lične ispovesti, nekakav autoportret. Felini ima jednu sjajnu misao koje se često setim: „Biser je autobiografija školjke”. Ono što je najvažnije i, verujem, najteže u svemu, jeste biti dosledan, veran sebi i tom nekom svom unutrašnjem osećanju istine. Misliti svojom glavom, bez obzira na ono što drugi rade, što govore, hvale, nagrađuju, kritikuju, šta je u modi i slično. To je dug proces, nikada ne prestaje, stalno moraš da se boriš za to, gotovo svakodnevno.
   U Ljubljani ste u vreme kada ste preuzeli umetničko „kormilo” Bitefa radili svoju autorsku predstavu: „Šumska staza se račvala na dve, razmišljajući o jednoj, izabrao sam drugu” sa  glumicom  Milenom Zupančič?
   ‒ Naslov predstave je preuzet iz čuvene pesme Roberta Frosta, (The Road Not Taken), nekolika stihova koristimo u predstavi, oni su ugrađeni u njenu osnovnu ideju.  Inače, u predstavi imam dve čudesne glumice: Milenu Zupančić i Natašu Barbaru Gračner! Sa Milenom sam prijatelj već dugi niz godina, još od naše prve predstave u SNG-u u Ljubljani. Već tada smo počeli da se dogovaramo i razmišljamo o novom projektu i, evo, tek proteklog proleća nam se ’posrećilo’. Milena je jedna od najzanimljivjih glumica koje znam, njena energija je zapanjujuća, podseća me na nekakvu slovenačku Melinu Merkuri. Još uvek se jasno sećam trenutka kada sam je prvi put gledao na sceni, na Sterijinom pozorju, davne 1985. god. u predstavi „Ana”, (Rudi Šeligo, režija Dušan Jovanović). Bio sam student režije, apsolutno fascinaran predstavom, naročito Milenom... U to vreme SMG iz Ljubljane je bio pojam svega najboljeg u teatru. I onda, život nekako udesi da nas dvoje kasnije radimo zajedno, družimo se, postanemo prijatelji. Što se tiče same predstave, ona je, na neki način, posvećena mojoj majci. Napisao sam tekst u vreme korone. Za poslednjih trideset godina nikada nisam proveo toliko vremena u svojoj rođenoj kući, sa majkom. I tako je nastao tekst. To je, pre svega, priča o usamljenosti, tačnije o sećanjima i snovima. Oni su, izgleda, jedino što nam zaista pripada. To je drama sećanja, izgubljenog vremena koje se stalno vraća i opseda nas, ono što pred nama oživljava u predstavi, jeste prošlost .

   Vaša predstava „Persijanci“ rađena po Eshilom delu u Elefsini, aktuelnoj prestonici culture, proglašena je najboljom na tom festivalu. Šta je u njenom fokusu?
   ‒ ’Persijanci’ imaju posebno mesto u grčkoj istoriji. To je, sigurno, jedan od najigranijih komada svake godine u Grčkoj. Istovremeno, to je jedna od najvažnijih priča grčke istorije, bitka kod Salamine je na neki način prekretnica istorije toga vremena, Eshil je, takođe, u njoj učestovao. Ono što je posebno zanimljivo u našoj predstavi, jeste da je odigrana upravo tamo gde se odigrala i čuvena bitka: jednim delom na moru, a zatim na samom ostrvu Salamina. Preko puta ostrva, u brdu, i danas je mesto sa kojeg je Kserks, čuveni persijski vođa, sve vreme posmatrao tu pomorsku bitku, potpuno uveren u pobedu, jer su po broju brodova i ljudi bili daleko nadmoćniji od Grka. Međutim, očekivana pobeda pretvorila se u katastrofalan poraz. Za samo jedan dan, Kserks je izgubio sve ono što su generacije pre njega stvarale, ogromno persijsko carstvo više nikada nije bilo isto, moć kakvu je do tada imalo, nestala je zauvek.  Meni se upravo ta vizura gubitnika učinila posebno uzbudljivom, tako da je predstava na neki način unutrašnje putovanje Kserksa, tačnije njegove savesti, upravo tamo gde bi najmanje želeo da ide, na mesto zločina, na Salaminu. Na početku predstave publika ulazi na brod, i svi zajedno krećemo prema Salamini. Na brodu igramo prvih nekoliko scena, zatim stižemo na ostrvo i nastavljamo tamo da igramo ’drugi deo’ predstave… U međuvremenu, jedan deo igramo i u moru oko nas, tako da je predstava u stvari putovanje na kojem sve vreme pratimo glavnog junaka…
   Evropa je ponovo uzburkana. Koliko je delikatno opstajati u ovom vremenu? Kako se ta situacija reflektuje kroz umetnost? Kakav je odgovor društva na novonastalu situaciju?

   ‒ Umetnost će uvek tražiti odgovor na pitanje kako da reaguje na svoju stvarnost. Znam da pozorište ne može ništa da promeni, ali ipak i dalje verujem da može, kao što verujem i da je iluzija na sceni stvarna ‒ mada znam da nije. Jedna stvar je ono što znamo, sasvim druga ono u šta verujemo. Zato umetnost, još jedina, ima neke kriterijume i održava kakvu-takvu ravnotežu u ovom nakaradnom svetu.

5. Milica Kosović
6. 
7. Nikita Milivojević (foto: Tanja Drobnjak)