Svedoci smo da je neonacizam
izgleda ponovo aktuelan

1. 
   

   Uvek kada krene da se govori o jednakosti, pa čak i u ovim modernim terminima rodne jednakosti, meni padne na pamet jedna jedina stvar, a to je da mene zanimaju prava ljudi. A kada kažem ljudi, to svakako podrazumeva i muškarca i ženu, podjednako  ̶  kaže Nikola Ristanovski.

2. 

   Nikola Ristanovski, foto: Tanjug/ Vladimir Šporčić

3. 
   

   Nikola Ristanovski, prvak dva nacionalna teatra: Narodnog pozorišta u Beogradu i Makedonskog narodnog teatra iz Skoplja, i ove jeseni  nastavlja da širi svoju scensku misiju. Dok smo ga premijerno gledali u liku Emila Grabnera u drami „Lutka sa kreveta 21“ autora Đorđa Lebovića, u adaptaciji i režiji Egona Savina, na sceni „Raša Plaović“ nacionalnog teatra u Beogradu, nadahnuti Ristanovski uspeo je svojim scenskim rukopisom da osvoji i žiri i publiku ovogodišnjih 43. festivalskih „Borinih pozorišnih dana“ u Vranju. Nagrada „Borisav Stanković“ za najbolju mušku ulogu jednoglasno je pripala maestralnom Nikoli Ristanovskom za rolu doktora Tomasa Stokmana, lekara u opštoj bolnici, u predstavi „Neprijatelj naroda“, po tekstu Henrika Ibzena, u režiji Nine Nikolić i u produkciji Makedonskog narodnog teatra iz Skoplja.
   „Nikola Ristanovski u ulozi dr Tomasa Stokmana riskantno i drčno spojio je nespojivo: nordijsku izopštenost i pelivanski balkanski šeretluk. Čoveka koji poput slepog današnjeg Edipa nezaustavljivo nasrće na društvenu nepravdu i tvrdoglavo istrajava u bitkama za pravdu, Ristanovski igra do ruba beketovskih klovnova, odbačen od svih i istrajan u tome.“ beleži žiri 43. po redu „Borinih pozorišnih dana“, koji je radio u sastavu: Katarina Kocevska, Davor Špišić i Dušan Petrović (predsednik).
   Posle Ahmeda Nurudina, Leonea Glembaja, Nikolaja Aleksejeviča Ivanova, beogradska pozorišna publika od ove jeseni ima priliku da gleda kompleksnog Ristanovskog u liku sasvim drugačijeg scenskog junaka Emila Grabnera, kojeg mu je bez dvoumljenja namenio iskusni Egon Savin. Lik Vilme Rajner Jelinek u predstavi „Lutka sa kreveta broj 21” poveren je Zorani Bećić, a njenog supruga Borisa Jelineka tumači Petar Strugar. Ovo je ujedno drugi pozorišni spoj: Nikola Ristanovski-Egon Savin, budući da Ristanovski godinama unazad tumači lik Ahmeda Nurudina u predstavi „Derviš i smrt“ po delu Meše Selimovića, u Savinovoj režiji.
   
   „Lutka sa karnevala broj 21" je psihološka drama sa tri lika koja govori o životu u koncentracionim logorima i vremenu Drugog svetskog rata, ali iz tadašnje pozicije žena i iz ugla onih koje su trpele, suočene sa nasiljem i uznemiravanjem. Iz kog ugla vi scenski oživljavate junake Đorđa Lebovića?
   - Drama Đorđa Lebovića zapravo više tretira recidive tog vremena, odnosno koncentracionih logora i posledice koje su oni ostavili ne samo na kolektivnu svest, već i na intimne odnose ljudi koji su bili direktno involvirani u taj kontekst, u ovom slučaju Vilme Rajner koja je bila logorašica, i Emila Grabnera koji je zapravo bio komandant „Kuće lutaka“. Oni se sretnu posle 20 godina, kao zločinac i njegova žrtva i ulaze u komunikaciju koja i te kako ima upliva u njihove živote. Dakle, sudbina Emila Grabnera zavisi od toga da li će ga posle 20 godina njegova žrtva prijaviti, a Vilmina od toga šta će biti na suđenju kada se otkrije da je radila u logoru kao jedna od lutaka u bordelu koncentracionog logora. Taj kontekst se pretvara u još jednu dimenziju, a to je porodična drama, čini mi se na kraju krajeva. I zaista „Lutka“ jeste psihološka drama, uvek je, naime, psihologija osnov, baza svih žanrova. Lebović je ovo delo, zapravo stvarao kao scenario za televizijsku dramu, vrlo dokumentaristički, ali kada se rukopis prevede na pozorišnu scenu dobija drugačiju gustinu vazduha. Naša predstava, možda,  jeste mala po formatu, ali zahteva veliku koncentraciju, preciznost svega što se na njoj uradi ili izgovori.

   Susret žrtve i zločinca u središtu je ove drame.  Koja je asocijacija, metafora samog naslova „Lutka sa kreveta 21“?
   -Lutke su zapravo zvali logorašice koje su radile u barakama koje su opsluživale oficire, naravno pod prinudom. I lutka je naravno asocijacija na ženu koja je lišena izbora, na onu koja je upotrebljena. Stavljena u  nemilosrdni koncept i kontekst. I svakako je u nezavidnom položaju. Kada se izgovori:„Lutka sa kreveta 21“, sam naslov ima jasnu asocijaciju o čemu se radi. Sve velike teme, reklo bi se, odnose se na stvari koje se ciklično ponavljaju. Nedavno sam u Skoplju radio predstavu „Svi smo ptice“ u režiji Slobodana Unkovskog, odnosno tekst koji se prilično direktno odnosi na aktuelni palestinsko-izraelski sukob, odnosno emotivnu, ljubavnu priču koja se dešava u tom kontekstu. Kazuje o savremenom Romeu i Juliji. Zapravo, nije posebno delikatno napraviti takvu dramsku situaciju, jer se sama po sebi, jednostavno nudi. Bavili smo se istorijskim, religijskim, psihološkim, socijalnim aspektima. I onda nas je zgazio život. Svedoci smo da su neonacizam i svaka vrsta surevnjivosti ponovo aktuelni.
   
   Ova priča, ujedno podseća da svaki čovek može da postane žrtva nerazumne mržnje i nasilja. Ali je ujedno i priča o položaju žene. Kako na ovu istinitu priču o položaju žene vi gledate iz muške pozicije?
   -Vrlo jasno! Uvek kada krene da se govori o jednakosti, pa čak i u ovim modernim terminima rodne jednakosti, meni padne na pamet jedna jedina stvar, a to je da mene zanimaju prava ljudi. A kada kažem ljudi, to svakako podrazumeva i muškarca i ženu, podjednako. Nikada nisam to razdvajao, nikada ni najintimnije nisam pomišljao da neko tu treba da bude u podređenoj poziciji. To je, apsolutno, moj stav.
   
   Rukopis Đora Lebovića je osoben, autentičan, snažan… Čime je vas osvojio da mu se  posvetite, budući da je  poznato da brižljivo birate komade koje ćete raditi?
   - Nisam imao dilemu kada je rukopis Đorđa Lebovića u pitanju. Zato što smatram da je tema koju ispisuje jako važna. Nekako sam poželeo da budem deo određene priče za koju smatram da je izuzetno bitna u društvu i u ovom trenutku kako kod nas, tako i na globalnom nivou. Naravno da je ono što je napisao Lebović snažno, ta vrsta dokumentarnosti me, što sam stariji, sve više zanima. Smatram da tu ima brilijantnih stvari. Pored toga tu je i Egon Savin, sa kojim sam već sarađivao. I nisam imao nikakve dileme zašto on u ovom trenutku postavlja baš ovaj komad „Lutka sa kreveta 21“, koji po svom gabaritu nije prevelik, ali naravno, po srži i suštini jako je važan. Tih 60-tih godina prošlog veka kada se događa radnja Lebovićevog rukopisa nije bilo lako, ali je sve bilo vidljivije u toj polarizaciji. Međutim, u tim turobnim, nepredvidivim vremenima izrodila se neka nova nada, vera da je moguće da živimo u toleranciji i ljubavi, da su ratovi daleko iza nas, odnosno prošlost. Vremena su nas demantovala jer se ispostavilo da je to daleko od istine. Nacizam je duboka, ljudska bolest koju je teško lečiti.
   
   „Lutka sa kreveta broj 21, Đorđa Lebovića je protest protiv kratkog pamćenja pred uvek latentnom mogućnošću ostvarenja ponovnog ljudskog zla. Na šta nam predstava upire prstom? Koju emociju povratnu očekujete?
   - Vrlo je važno da se stvari u pozorištu prebace na duboko ljudsko, elementarno. Jer zapravo nama ništa, zvuči neverovatno, ali to svaki put ponavljam, od toga ne ulazi kroz prozor u kuhinju, nego iz kuhinje, zapravo nama društvo izlazi napolje. Porodica je oaza gde te stvari mogu da se proizvedu: da bude bolje, da se neki moralni kodeksi proizvode u toj elementranoj ljudskoj ćeliji. Vrlo je  upečatljivo u ovoj drami da je to odnos, između mene i moje žrtve, ali i odnos moje žrtve i njenog muža. Dakle, tretman i uglavnom neki fenomeni koji su duboko društveni, zapravo su duboko lični.  Danas ako hoćeš da spoznaš istinu, moraš da pratiš tokove, puteve novca. Naša predstava bavi se uzrocima, vraća se  čoveku i porodici, onome što bi trebalo da nam bude važnije od svega. Lebovićev tekst je jako katarzičan i jednostavan, dramska situacija je jasna, vidljiva, ali ima valera i malih preispitivanja. Očekujem da će naša predstava zamisliti ljude.

   Emila Grabnera svakako je delikatno iznijansirati na sceni. Kako je to vama pošlo za rukom. Kakva preispitivanja vam je ovaj junak doneo?
   -Grabner nimalo nije junak. Jako ga je teško braniti, mada nemam ni nameru, i pored toga što glumci vrlo često žele da opravdaju svoje likove. Krenuo sam u ovom Grabnerovom slučaju drugim putem. Emil Grabner je u biti ipak samo čovek, treba potražiti razloge zašto je on postao ono što jeste. Naravno, to ne znači da mu treba dati opravdanje, ali treba se baviti mehanizmima koji su doveli do toga da postane to što jeste. I to može biti vrlo poučno, na jednom važnom nivou za publiku. I čini mi se da je to i najvažnija karta u ovom komadu. Svakako nisam najvažniji u ovoj predstavi, to su ipak Vilma Rajner Jelinek i njen suprug Boris Jelinek. To i jeste posebna lepota ovog rukopisa, jer ovo nije samo priča o nekome ko je iz pozicije komandanta mučio svoju žrtvu, već i kakve to posledice dalje nosi i kako se reflektuju na druge odnose.

   Na nekim jezicima, znate da kažete, niste prošli detinjstvo, neki su dopirali do vas tokom detinjstva. Jedno je jezik koristiti u svakodnevnom govoru, a sasvim drugo koristi taj jezik na sceni. Zašto je to mnogo zahtevnije, kako sami tvrdite?
   - Zato što je čovek na sceni ipak svojevrsna sinteza mnogo elemenata. Jer se bavi mnogo složenijim, ne bih rekao važnijim stvarima. Ali prvo sa stvarima koje  imaju veću koncentraciju nečega i uglavnom ta gustina života koja se događa na sceni je zapravo mnogo zahtevnija, pa i u jezičkom smislu naravno. Sa druge strane, za formiranje likova vrlo često koristimo neke obrasce iz života. Mahom iz ranog detinjstva, iz nekih situacija provedenih u realnom životu i zato kažem da ne samo jezik, već i formiranje likova na svim drugim jezicima, postaje dosta teško, ne samo zbog jezika, već i zbog mentaliteta, kulturoloških fenomena... Nemam nikave dileme da se  nikada neću baviti jezicima u glumi preko kojih ne mogu da sebe artikulišem dovoljno. U ovoj srpskoj situaciji smatram da sam vrlo blizu da mogu to da radim.
   
   Ne postoji dobra gluma bez ličnog stava. Kakav je vaš stav u ovom „Lutkinom“ slučaju?
   -Nemam tezu. Jednostvano, ali vrlo pažljivo biram teme koje ću da radim, tako da je vrlo vidljivo koji je moj stav.

4. Milica Kosović