ludus

  1. Intervju: Vida Ognjenović

    Strah je ponižavajuće osećanje, ne treba mu dati maha


    1. Sofoklov stih, mislim da je iz Antigone, kaže: „Pun je sila svet, al ništa od čoveka jače nije“. Pa da ga malo adaptiram, kao mladi reditelji Šekspirove tekstove, i da kažem: al ništa od pozorišta jače nije. Ne, stvarno, evo, recite sami... Mogu da mu rade sve što hoće, kao što mu i rade, ali džaba, jer, gde god stane glumac i počne da glumi nešto, ili nekoga, ili sebe, odmah će stati i neko da ga gleda i eto pozorišta. Mogu ih rasterati redari, može ih odgurati gomila, poprskati cisterna gradske čistoće, ništa za to. Čim se izbave, nastaviće. I ovaj da glumi i onaj da ga gleda. Zbrku i nevolje prave najviše oni koji bi da zlom voljom i pritiskom vladaju pozorištem. A za to treba imati puno dara, i najviše ljudskosti. To bi trebalo uneti u neke pravilnike. Ne zaboravimo: pozorišna umetnost je humanistička praksa, a ne političko-korporativna roba…– kaže Vida Ognjenović.

    2. slika
      Vida Ognjenović, foto: M. Dragojević

    3. Čuvena rediteljka, književnica, poznata je kako po brojnim dramskim komadima, režijama, pričama i romanima takođe, tako i po neverovatnoj energičnosti u ruhu smirene istrajnosti. Uspehe je nanizala i u diplomatiji, pedagogiji, rukovodstvu domaćeg i svetskog PEN-a…

      Ako bi u par reči trebalo sažeti, mogli bi reći: žena – pogonska sila, dama beskompromisne hrabrosti, čovek britke misli, uvek i u svemu punog daha, ličnost kojoj je kreativnost i uporište i ishodište, a najviše ljudske vrednosti neprikosnoveno znamenje.
      Ko god je dodira imao sa bilo kojim njenim delom, između ostalog, sreo se oči u oči sa činjenicom kako joj se reči klanjaju, i sa radošću joj služe kao retko kome.
      Letos je Novi tvrđava teatar, renomirani ambijetalni festival koji je osnovala i na čijem je čelu, imao svoje jubilarno deseto izdanje; u oktobru je (uz Vladu Keroševića i Zijaha Sokolovića) bila u žiriju 40. Internacionalnih teatarskih susreta u Brčkom; niz je još drugih aktivnosti preokupira, ali je, kaže za Ludus puna srca, sama od sebe otela vreme.

      Kada smo se dogovarali za razgovor kretali ste u Brčko na Internacionalni pozorišni festival. Kako je protekao?
      -Četrdeseti jubilarni Festival se odvijao u uzbudljivoj festivalskoj užurbanosati kao što i treba. Odlična organizacija, bez napetosti i nabudžene panike. Sve se odvijalo prirodno i u atmosferi neke prijateljske, svečane razdraganosti. Svake večeri prepuna sala, publika svih uzrasta, sem male dece, naravno. Mnogo mladih i u sali i na sceni. Srdačni aplauzi, duboki nakloni zajapurenih glumaca, ma baš lepo kad vam kažem. Činilo mi se da srce ovog porečnog grada uzbudjeno damara u ritmu festivala. Svako popodne sam išla na Savu, pa mi je na mahove izgledalo da i ta moćna reka kovitla i nadire festivalski snažnije prema izvoru. Inače, preko Save na drugu obalu grada vode tri mosta od kojih se jedan zove „Ženski“. Sigurno su ga gradile žene, šali se jedan moj prijatelj dok prelazimo preko mosta. Ne, kažem ja, da su ga žene gradile bio bi sav od čipkanih lukova.

      Festival je okupio predstave iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije i Hrvatske. Šta je odlikovalo selekciju?
      -Poželjna i, očigledno, tražena raznovrsnost. Pozorišta iz manjih i velikih gradova, svako veče potpuno drugi ansambl, iz dana u dan blizu više od stotinu glumaca. Među njima mnogi koje Brčanska publika prvi put gleda. Ne, stvarno, taj Festival je prava pozorišna svetkovina.

      Možemo li se, povodom festivala u Brčkom, dotaći i teme – lice i naličje savremenog pozorišnog života u regionu?

      -Možemo. Na ovom festivalu smo gledali repertoar od tri kamerne savremene drame Ivora Martinić, Ivane Vuković i Romana Sikore, pa dramatizacije Andrićevog romana,Gospođica, pa zatim komedija naših klasika, starijeg Nušića i mlađeg Dušana Kovačevića, pa do Eshilove Orestije, antičkog spektakla u modernom izdanju. I, na osnovu ovog uvida slobodno možemo reći da naš region ne pati od pozorišne malokrvnosti.

      Stvarno tako misalite?
      -Dobro, neću da kažem da smo najbolji i najlepši, taj rečnik ostavljam političarima, neću da kažem da nemamo problema, imamo ih, imamo! Znam ih dobro. Neke i sami pravimo, ali ipak, predstave su nam dobre, a to je najvažnije.  U mnogim slučajevima su bolje od nas. Slučajno mogu da napravim porеđenje sa predstavama koje sam početkom oktobra videla na evropskom Festivalu u Budimpešti MITEM-u, na kojem je u takmičarskoj selekciji predstava Edip,  Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta iz Beograda, u režiji Vita Taufera bila vrlo, vrlo zapažena.

      Šta karakteriše ovdašnje pozorište?
      -Odlični glumci, raznovrsnih glumačkih profila, zanimljivi i hrabri reditelji čije su i greške maštovite, pozitivna energija proba. Esnafska uobraženost, mada ne nadmenost. Malo imamo onog pozorišnog šodera, razmetljivih narcisa i kabotena. Taj glumački i rediteljski korov je skoro iskorenjen kod nas. Ovako nas ja vidim možda kroz prste iznutra, a ko zna kako delujemo onima spolja. A nije da nas nije briga za to.

       Sa kojim se, što bi rekao Rastko Petrović, silama nemerljivim naše pozorište hvata u koštac i koliko (ne)uspeva?
      -Evo da odgovorim Sofoklovim stihom, mislim da je iz Antigone: „Pun je sila svet, al ništa od čoveka jače nije.“ Pa da ga malo adaptiram, kao mladi reditelji Šekspirove tekstove, i da kažem: al ništa od pozorišta jače nije. Ne, stvаrno, evo, recite sami... Mogu da mu rade sve što hoće, kao što mu i rade, ali džaba, jer, gde god stane glumac i počne da glumi nešto, ili nekoga, ili sebe, odmah će stati i neko da ga gleda i eto pozorišta.  Mogu ih rasterati redari, može ih odgurati gomila, poprskati cisterna gradske čistoće, ništa za to. Čim se izbave, nastaviće. I ovaj da glumi i onaj da ga gleda. Zbrku i nevolje prave najvše oni koji bi da zlom voljom i pritiskom vladaju pozorištem. Za to treba imati puno dara, a najviše ljudskosti. To bi trebalo uneti u neke pravilnike. Ne zaboravimo: pozorišna umetnost je humanistička praksa, a ne političko-korporativna roba.
       
      Ova godina ostaće upamćena i po tome što je Novi tvrđava teatar, festival koji ste osnovali i na čijem ste čelu, obeležio jubilej – deceniju postojanja. Sa kojim utiskom ste dočekali jubilej? Koje je osnovno osećanje i osnovna pomisao kada se osvrnete na deceniju NTT?
      -Šta da kažem, kako smo počeli kao izbeglice, ustvari izgnanici iz Smedereva, svaki naredni Festival nam je bio neka vrsta osvajanja čvrste podloge. Tako i deseti. Neko od novinara me dobronamerno pitao: „Jeste li se nadali kad ste počeli da ćete doći do broja deset?” „Jesam”, rekla sam odsečno i glasnije nego što je očekivao. Malo se trgao, ali ja sam nastavila: „Jesam, jesam, naravno, da nisam ne bih ni počinjala.” Tako sam glasnim govorom u detinjstvu rasterivala strah od mraka, od kog se i danas neizlečivo plašim. Pa jesam li, stvarno, zapitala sam se u sebi silazeći niz stepenice u gledalište. Jesam, rekla sam glasno još jednom. Pa valjda stvarno jesam.

      Na zatvaranju ste rekli: „Ni do sada nam nije bilo lako, a biće nam još teže“?
      -Eto, vidite, i to je rasterivanje straha. Strah je ponižavajuće osećanje. Ne treba mu dati maha.

      Slogan 10. Novog tvrđava teatra je bio „Čovek je takođe priroda”, a to će reći?
      - Živimo vreme izveštačenosti. Jedemo veštačku hranu, smejemo se veštačkim usnama, trepćemo veštačkim trepavicama, čočekujemo veštačkim grudima. Alo, zaštita prirode je zaštita čoveka! Čovek svoje prirodno biće sad mora da čuva od samoga sebe. Zamislimo se malo nad sopstvenom bahatošću, pogledajmo šta smo zla naneli prirodi svojom bahatom jurnjavom za izveštačenim komoditetom. Naš moto nas podseća da čuvajući prirodu čuvamo sebe. Čoveče, kažemo mu, prestani sa plastificiranjem svoga prirodnog bića. To što se toliko izveštačio sad dolazi na naplatu, ruga mu se pametni telefon kojeg je sam stvorio.

      Odnos/sukob prirode i veštačke inteligencije je jedno od ključnih pitanja današnjice. Kako vi gledate na to, kako vidite ishod?
      - Gledam sa strahom. Svet je na ivici da se iz osnova promeni. Verovatno je takvih promena bilo u vremenskoj davnini. No, mi proučavamo i poznajemo samo ove ere koje smo nekako materijalnim i intelektualnim percipiranjem uspeli donekle da protumačimo. Ova vrsta subhumane ineteligencije ide upravo protiv tih činjenica na kojima počiva naše određivanje sveta i trajanja. Ne znam da li smo dovoljno svesni koliko smo zabasali u dehumanizaciji svoje vrste. Uskoro će i rat biti svedočanstvo humane energije, bez obzira što će ga voditi samo mašine, jer će i čovek u međuvremenu sasvim pomašiniti.

      U više navrata ste rekli da se kritičko mišljenje danas nipodaštava, odbacuje, potcenjuje, a ne živimo li danas u sistemu koji je amalgam svojevrsnog etatizma i diktata profita?
      - Živimo, naravno, ali smo omamljeni potrebom za zabavom i veštačkom lepotom. Telo je danas sa minimalnim brojem originalnih delova. Robotizacija je u daljem toku. Napred u nehumani, bezosejani emocionalni vakum. Zato smo mi na desetom NTT opomenuli naše gledaoce motom: „Čoveče, ti si priroda, kud si zabasao.”

      Koliko je poznato, jednu od „glavnih uloga“ u Vašem spisateljskom životu igra „Poetesa“. Šta je bilo uporište a šta je ishodište da se bavite pričom o Milici Stojadinović Srpkinji koja je, pomenimo, u Vašoj režiji  zaživela na sceni SNP-a a sada je pred čitaocima i u formi knjige („Arhipelag“)?
      -Učili smo o toj pesnikinji u Karlovačkoj gimnaziji, pričali smo o toj čudesnoj ženi kojoj doba u kojem je živela nije bilo doraslo. Nismo, medjutim, mogla da razumemo njene pesme koje smo pokušavali da čitamo. Profesorka nam je objasnila da je ta pesnikinja važna za istoriju naše književnosti, a da njen književni doprinos nije bio veliki. To mi nimalo nije bilo jasno. I onda sam jednog dana naišla na izvanrednu knjigu Radmile Gikić Petrović, književnice koja je i književni istoričar. Tek kad sam iščitala tu izvanrednu, biografsku i naučno potkrepljenu studiju o životu i delu ove pesnikinje, shvatila sam da tu ima ozbiljna zagonetka.  Mislila sam prvo da pišem roman, a onda sam odustala, jer smatram da su biografski romani taoci sopstvenog žanra. Čitaju ih samo oni koji su striktno zainteresovani za junaka ili junakinju knjige. I tako, odlučila sam da to bude drama.

      Da li je tačno da, kako se nezvanično može čuti, radite novu dramu za Budva grad teatar?
      - Napisala sam novu dramu za Budva Grad teatar. Naslov je „Natpop Kojović”. O jednoj sjajnoj ličnosti iz osamnaestog veka. Kanonik koji je bio učitelj Stefana Mitrova Ljubiše. Rođen je skoro tri veka pre našeg doba, a naš je savremenik po mnogo čemu. Planirano je da se u Budvi igra sledećeg leta.

      Dobitnica ste brojnih nagrada, među kojima i Sterijinih za dramsko stvaralaštvo. Možemo li u bilo kom smislu izdvojiti neku ili neke Vaše drame?
      -Izdvojte ih sve. Ne bih ja to razdvajala. Šalim se, hoću da kažem da su moje drame raznovrsne, što se i očekuje od pisca, i ne znam po čemu da ih izdvajam.

      Ako se poigramo naslovom vašeg čuvenog komada „Je li bilo kneževe večere?“, odnosno izmestimo li ga iz dramske literature u svakodnevicu, kako bi odgovor mogao glasiti?
      -Odgovor bi na primer mogao da bude: Jeste, bilo je u nečijoj mašti, ali to je legitimno, jer i ona o kojoj se peva u narodnoj pesmi postoji samo u njoj.

      Internet kaže da ste rediteljski potpisali blizu sto predstava među kojima i one koje ste radili po sopstvenom tekstu. Šta jе, po Vašem mišljenju i bogatom iskustvu, ključno za režiju? Odnosno, da li je i u kojoj meri rediteljski pristup uslovljen društvenim kontekstom u kome se dešava?
      - Reditelj je odgovoran za zlovoljno dremanje u gledalištu, svetla upaljenih telefona, za sporadičan i mlak aplauz i za bekstvo najboljih prijatelja sa koktela posle predstave. Ključno je da reditelj napravi predstavu koja ove reakcije ne zaslužuje. Kako zna i ume! 

       Mnogo je pitanja koja se roje u razgovoru s Vama. Jedno od njih je i pitanje hrabrosti i odgovornosti. Recimo, hrabro ste, kao čelnik Narodnog pozorišta Beograd, početkom surovih devedesetih otvorili vrata demonstrantima da se ogromnoj skupini okupljenih obrate sa terase nacionalnog teatra. Kako danas gledate na to? Ima li danas takvih gestova?
      -Ne znam da li o svojoj hrabrosti sme da govori neko ko se panično boji bubašvaba, mraka i pauka. E, sad sam otkrila sve svoje slabe tačke, a ne bi trebalo. Da, za to otvaranje pozorišta demonstrantima sam dobila veliku satisfakciju –ozbiljna većina mojih kolega, na prvom mestu Predrag Ejdus koji je tada bio direktor drame, Ceca Bojković, Miki Manojlović, Dragana Varagić, pa Božidar Đurović, reditelj ili Bora Blać tada direktor scene Zemun, a da ne govorim o radnicima tehnike i administracije, svi su oni bili na mojoj strani. I tako se u pozorištu izjasnili. I mene je smenilo Ministarstvo, a ne Radnički ili Umetnički Savet u pozorištu. Jesam bila tri godine bez posla i bez socijalnog, ali ne voljom mojih kolega. Eto, to mi je najvažniji trofej u mojoj dugoj pozorišnoj utakmici sa životom.

      Kako danas stojimo sa kategorijama – hrabrost i odgovornost? Da li su u međuvremenu devalvirane ili su promenile značenje ili?
      -Ima i hrabrih i odgovornih ljudi. Pitajte Kokana, pitajte sestre Bogavac, braću Trifunović, pitajte Cecu i Maričića, ne mogu nabrajati sva imena, ali ih na ovaj način pozdravljam. Verujte, mnogo ih je više nego kukavica i poltrona, ali oni nemaju podršku u ovoj invalidnoj političkoj sredini. Ustvari i jedni i drugi plaćaju ponižavajuću cenu. Poltroni što smekšavaju svoju ličnost i postaju plastelinski ljudi koji smatraju da je moć čestitosti samo metafora u narodnoj pesmi.  Drugi što njihove rezultate procenjuju ovi prvi, očekujući od njih da, recimo, nacionalnu penziju zasluže kao ponizni poslušnici i čude se što im to ne polazi za rukom.  Zamislite društvo u kojem nacionalnu penziju ne dobiju književnik Dragan Velikić i reditelj Goran Marković. Ustvari, ne treba da ga zamišljate, u njemu živite i radite.

      Bavili ste se i diplomatijom, bili ambasador u dva navrata. Koliko i kako je kultura bitna u diplomatskim odnosima? Koliko to, kao zemlja, poštujemo, koristimo?
      -Mnogo je bitna, jer već po definiciji znamo da je kultura najviši stepen društvene komunikacije. No, nažalost, malo naših ambasada ima kulturne atašee. I samo pojedinci rade na toj saradnji i predstavljanju naše zemlje. Jedan se ambasador ozbiljno iznenadio, ajde recimo prijatno, kad je čuo da mi u našem pozorištu izvodimo Šekspira. I kad je savladao iznenađenje, usledilo je pitanje: „A na kom jeziku?“

      Šta je po Vašem mišljenju obeležilo ovu 2023. kada je reč o kulturi šire gledano?
      -Više ću je pamtiti po odlasku velikog pisca i dragog prijatelja, Davida Albaharija. Iako je dugo bolovao, nismo nimalo bili spremni na njegov odlazak.

      A kada je reč o društvenoj, političkoj sceni?
      -Nemojte da završavamo razgovor banalnim temama.

      Sa kojom porukom čitaocima Ludusa i sa kojom ličnom željom idete u 2024.?
      -Moja je poruka: „Ajmo Ljudi“, a lična želja mi je da zaista krenemo. images

    4. Tatjana Nježić

      Antrfile

    5. Hrabrost i odgovornost
      „Verujte, mnogo je više hrabrih i odgovornih ljudi u našem društvu nego kukavica i poltrona, ali oni nemaju podršku u ovoj invalidnoj političkoj sredini. Ustvari, i jedni i drugi plaćaju ponižavajuću cenu. Poltroni što smekšavaju svoju ličnost i postaju plastelinski ljudi koji smatraju da je moć čestitosti samo metafora u narodnoj pesmi. Drugi što njihove rezultate procenjuju ovi prvi“, ističe Vida Ognjenović.