NEMA TRAGEDIJE BEZ KOMEDIJE 

1. 
   

   To što me sada zanima, to je pozorište koje koristi sve moguće pristupe i vokabulare. Važna je u ovom trenutku komunikacija sa publikom, treba se borit za tu vrstu žive i neposredne umetnosti koja može imati jaku društvenu funkciju. Jer bez toga možemo stvarno postat samo nekakva nepotrebna smetala – kaže čuveni slovenački reditelj evropske reputacije Vito Taufer

2. 
   Foto: Mojca Partljič

3. 
   

4. 
   

   jedna bitna razlika, koja zapravo daje jak ton svemu pa i načinu rada i glumačkoj umetničkoj motivaciji, angažmanu, odgovornosti, efikasnosti, pa i stvaralačkoj satisfakciji i umetničkom užitku, na kraju krajeva. Zato sasvim jednostavno – rad je bio užitak.
   Glumce sam upoznao na predstavama koje sam došao gledat u dva navrata po nekoliko dana neposredno pre epidemije korone. Pogledao sam i nekoliko snimaka predstava. Dugo smo radili na sastavljanju prave podele.
   U vašim biografijama koje se mogu naći po internetu pada u oči da vas zovu Malim princom jugoslovenskog teatra, rediteljem koji je u pozorište uveo pop/rok ikonografiju. Kakav je odnos našeg vremena i tog u kom su se, bar se meni tako čini, ujedinili buntovno i poželjno? U kom pravcu smo se menjali? U kom je dobu više razuma (da uzmemo tu helensku i Sofoklovu vrlinu za društveni parametar)?
   Pa svašta se piše po internetu, i pametnih i glupih stvari. Što se pop ikonografije tiče, mislilo se na pop-art. Ili popularnu kulturu. Pozorišni ekvivalent roka. Ali ne pop-roka... Uvek sam voleo najširu publiku. I mlade i stare, i intelektualce i one koji to nisu, pozorište za sve, za decu i odrasle, za mene je pozorište bilo to demokratično mesto gde se suočavaju suprotnosti. Na sceni i u auditoriju. Sada živimo u jednom raskomadanom svetu i društvu, pa se i pozorište radi u manjim grupama za manje grupe istomišljenika. Nekakva sveopća getoizacija je to. Protiv toga treba se boriti.
   Menja se svet, ali se i mi menjamo. Vi ste se na sceni izražavali svim sredstvima, glasom, pokretom, upotrebom tehnologije – žestoko, kao u nekom pozorištu po Artoovoj zamisli. Kritika kaže da ste na taj način urušavali dominaciju reči i ideologije. No Edip kao da je režiran prema aristotelovom tumačenju: sve je već u dramu upisano i samo dramu treba izneti na scenu. Vaša predstava zaista neposredno dopire do publike (da dušu ne grešim, takve su bile i predstave na Bitefu); a sve što se vidi i čuje služi drami. Otkud taj okret u vašem rediteljskom pristupu? Izazvan je izmenjenom stvarnošću ili ličnim razvojem?
   Pa, nemoguće je dugo se baviti istim stvarima. Istina, dugo sam se bavio u velikoj meri neverbalnim sredstvima teatra, sve što se vidi i čuje, ali sve to upotrebljavam i sada... samo u ne toliko upadljivoj meri. Uvek sam tražio nešto novo, pa kad je sve to postdramsko počelo barem kod nas da postaje mejnstrim, krenuo sam drugim putevima. To neki sa kratkim sećanjem često ne razumiju. To što me sada zanima, to je pozorište koje koristi sve moguće pristupe i vokabulare. Važna je u ovom trenutku komunikacija sa publikom, treba se borit za tu vrstu žive i neposredne umetnosti koja može imati jaku društvenu funkciju. Jer bez toga možemo stvarno postat samo nekakva nepotrebna smetala.
   Edip koji ste postavili u JDP-u sav je na Sofoklovim rečima, nema krupnih intervencija ni u dramskoj radnji a ni u dijalogu. Ali bih rekla da mu nedostaje jedna komponenta. Nedostaju mu bogovi, tačnije, nedostaje mu metafizička dimenzija. U Sofoklovom delu bogovi su u domenu nepoznatog, neznanja i straha. U vašoj predstavi pak pominju se, ali su u domenu državnog ustrojstva i ne izlaze iz nama poznate ravni, dimenzije. Otud izbija ironija (kritička ironija) kad se pomenu. Štaviše, u vašoj predstavi i oni na vlasti i potčinjeni su u jednoj istoj (kafanskoj) ravni. Osim u dva trenutka koja iskaču: kad dođe do bolne spoznaje greha kod Jokaste i još snažnije, kad se gledalištu direktno obrati oslepeli Edip. Tad se uspostavi vertikala, otvori se metafizički prostor. Ako u ovom opažanju ne grešim, pitala bih vas, šta je razlog svođenja tragedije na jednu ravan?
   Sami nabrajate dva metafizička trenutka. Postoji još treći, odnosno prvi je Teresijin proročki govor na kraju svađe sa Edipom o sudbini onoga koji je ubio Laja. Po mom osećanju, to je za nas danas dovoljno. Pogotovo time što se ta metafizička ravan ispuni u priči. Govor je o sudbini čoveka, ne o sudbini bogova. I tragedija, vertikala, veže se više na psihološku nego političku dimenziju priče o jednom heroju. To što smo Olimp sveli na političku ravan, ništa ne menja. To još uvek ostaje prostor u domenu nepoznatog, straha i neznanja, odnosno netransparentnosti ili fake news ili postfaktičnosti. Rezultat je očito sličan posledicama iracionalnih olimpijskih spletki...
   A na drugoj strani, to da je komponenta bogova prisutna kao nešto što fali, to je na neki način prisutno i kod Sofokla. Bez obzira šta o bogovima misli i oseća autor Sofokle – on nam prikazuje svet gde ništa (više) nije sigurno, pa ni bogovi... O tome eksplicitno govore i likovi drame pa i hor...
   U knjizi koju je svojevremeno, 2004. objavilo Slovensko mladinsko gledališče Privlačna fatalnost: subjekt i tragedija Krištofa Jaceka Kozaka u osnovi se tvrdi da nema tragedije bez subjekta tragedije. Zašto kažete da pokušavate da prevaziđete žanr, da je vaša predstava transžanrovska? Da li se sudbina Edipa u Sofoklovo vreme i u naše vreme razlikuje?
   Tragedija u ono vreme bila je pisana za izvedbu. Izvedba je bila tragedija. I tragedija, kakav je to zapravo žanr? Znamo sve te teorije. Nijedna nema veze sa našim razumevanjem tragičnosti. Pažljivo čitanje Sofoklovog Edipa nam je potvrdilo da nema tragedije bez komedije... Između ostalih pozorišnih trikova... Mi nemamo zapravo pojma kako su izgledale te tragedije, kako su ljudi to doživljavali... Nešto možemo zaključiti pomoću Aristotela i drugih akademika, ali sam siguran da je stvarnost jedne tadašnje izvedbe bila mnogo teatralnija nego što to danas volimo da zamišljamo. To su sigurno bili veliki producentski pothvati, pomislimo kako su samo teatralno izgledali oni ofarbani kipovi... i izvedba tragedije imala je cilj u publici proizvesti što jače emocije! Tako kaže Aristotel. Hoću da kažem da je naša prva misao bila napraviti predstavu tako da publika oseti da to što gledaju, ima veze sa njima, ovde i sada. Sa svim teatarskim sredstvima koji su nam danas na raspolaganju.
   Moglo bi se reći da je vaša porodica primer uspostavljenog kulturnog kontinuiteta, pogotovu kad radite zajedno. U čemu sve vidite kontinuitet, i kako se održava kontinuitet?
   Samo sa publikom.
   Kad biste pisali knjigu o sebi, knjigu o sećanjima, o ljubavima i uzletima, o strahovima koji grizu, čime biste je počeli?
   Uf. Mislim, da bi svakako počeo od danas. Toga se još nekako sećam...

5. Jelena Kovačević Barać

   
   

6. 
   Iz predstave Edip, JDP, foto: Nebojša Babić