VAŽNE STVARI UVEК PRATE I SNAŽNE EMOCIJE

1. 
   

   U predstavi Naš razred mi zapravo pričamo priču o nama. O čoveku. O manipulaciji koja se sa makroplana lako pretapa u mikrosvet… I onda nastaju razaranja. Istorija ih je puna. Ne samo naša – kaže mladi perspektivni glumac Vučić Perović

2. 
   Vučić Perović (foto: Željko Jovanović)

3. 
   

4. Početkom aktuelne sezone, ansamblu Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, kao stalni član, pridružio se glumac Vučić Perović. Mladog i veoma talentovanog umetnika (1989, Кotor), koji je diplomirao na FDU u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta, šira publika mogla je da upozna kroz tumačenja snažnih, karakternih likova u TV serijama Sinđelići, Vojna akademija, Žigosani u reketu, Nečista krv...
   S druge strane, ljubitelji pozorišne umetnosti pamte ga po ulogama koje je ostvario na beogradskim scenama u predstavama Ajnštajnovi snovi, Кralj Betajnove, Urnebesna tama…
   Na redovnom repertoaru matičnog teatra publika ga može videti u Izbiračici (Tošica), Ratu i miru (Boris Drubecki), Pelikanu (Aksel), Magbetu (Malkom) i Našem razredu (Rišek), a krajem juna, na premijeri Ribarskih svađa, gledaće ga i u ulozi Bepa, jednog od junaka te čuvene Goldonijeve komedije karaktera, u režiji Ane Tomović.
   Na „daske“ Narodnog pozorišta prvi put je kročio krajem decembra 2016, kao „uskok“. Naime, u komediji Кoste Trifkovića Izbiračica, u režiji Nikole Zavišića, zamenio je u ulozi Tošice preminulog kolegu Milorada Mandića Mandu. Iako glumci, u većini slučajeva, ne vole uskakanja, jer je najčešće reč o stresnim situacijama, Vučić Perović je, prisećajući se tog trenutka, u razgovoru za „Ludus“ rekao da je to za njega pre svega bio jedan izazov.
   „Verujem da je mnogima od nas to svakako stresno, ukoliko je reč o zadatku, a ne pojavi. Međutim, moje uskakanje u Izbiračicu bilo je amortizovano dovoljnom količinom vremena, da spremim samo uskakanje, kao i predivnom ekipom te predstave. Veoma su me lepo prihvatili, možda i bolje nego što zaslužujem, pratili, sve vreme, tokom samog igranja... A kasnije su me samo podržavali u pakostima koje sam osmišljavao. Hvala im na tome i ovom prilikom.“
   
   Izbiračica je i dalje na redovnom repertoaru Velike scene, a vi u njoj, od jesenas, igrate u statusu stalnog člana ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu?
   Posle prijema na Akademiju, gde mi je omogućeno da postanem glumac, ovo je druga važna stvar koja mi se dogodila. Da budem primljen u Narodno pozorište, gde mi je omogućeno da i ostanem glumac. A važne stvari uvek prate i snažne emocije. U odnosu na svoju polaznu tačku, koja je bitna u životu svakog pojedinca, od mene, u ovom životu – dosta.
   
   Kad izuzmemo Naš razred, sve ostale predstave u kojima igrate u matičnom teatru pripadaju klasičnom dramskom repertoaru. Slučajnost ili…
   Ne, nikako. U slučajnosti ne verujem. Naklonjen sam klasici, volim je. Što ne znači da se dobro snalazim i da mi ona ide. Nemam ništa protiv savremenih komada, naprotiv, i to želim u iskustvu. A to da li vam nešto „leži“, zavisi od toga kako ga spremite kod kuće.
   
   Klasika je, u svakom slučaju, neizostavan „začin“ svakog dobro koncipiranog repertoara?
   Apsolutno. Klasiku krase sadržaj i umetnička vrednost. Trajna je. Znači, nema utisnut rok trajanja na sebi. Bavi se temama važnim za svakog čoveka. Njoj se uvek moramo vraćati. I iznova je tumačiti.
   
   Nedavno, 24. aprila, jedan od tih klasika – Rat i mir, izveden je s velikim uspehom na 10. Pozorišnoj olimpijadi u Budimpešti. Tokom predstave, u jednom trenutku, obratili ste se publici na mađarskom jeziku i na taj način niste iznenadili samo sve prisutne u prepunoj sali nego i kolege na sceni. Taj trenutak bio je posledica...
   Taj trenutak, koji pominjete, posledica je jednog davnijeg trenutka, iz februara ove godine, kada sam za vreme jedne, lične, „misaone promaje“ došao na ideju da bih to mogao da uradim. Znači, pripremljeno je. Naime, na početku drugog dela predstave, izađem i obratim se publici u nekoliko rečenica koje uglavnom zavise od toga šta u tom trenutku „zateknem“ u gledalištu. Sada sam, s obzirom na to da smo igrali na festivalu, znao šta sigurno mogu da izgovorim. Inače, mađarski ne znam i za sve je kriv moj prijatelj Draško; ne znate ga vi... (smeh).
   
   Kad smo već kod Rata i mira, čime vas je osvojila Tolstojeva poetika, odnosno čime vas je slavni ruski klasik posebno „kupio“?
   Obimnošću nije sigurno (smeh), mada je i po tome specifičan. Pre svega, plejadom raznovrsnih likova i pitanjima koje ti likovi postavljaju sebi, a onda i nama kao čitaocima, odnosno publici. Divno je prikazano jedno vreme, trenutak istorije kroz intimna dešavanja ljudi unutar više porodica, kao i odnosi između tih porodica. Književnost ima tu plemenitu osobinu da tumači stvari, kao i svet uopšte. Tolstoj to divno radi. I nije jedini.
   
   Početkom aprila, veoma ubedljivo, dočarali ste i lik Rišeka u Našem razredu Tadeuša Slobođaneka, u režiji Tanje Mandić Rigonat, u čijem fokusu je sudbina desetero drugara, katolika i Jevreja, koji pohađaju isto odeljenje u seoskoj školi u Jebvabneu, 1941. godine, u osvit rađanja fašizma u Evropi. Dakle, univerzalna priča o mehanizmu mržnje i netrpeljivosti?
   Univerzalnost leži u tome što priča iz '41. lako korespondira sa našom pričom iz '91. I sadašnjim trenutkom, uopšte. I svakim prethodnim i svim budućim trenucima, nažalost. Mi samo naizgled pričamo priču o Poljacima, Jevrejima i nacistima. Mi zapravo pričamo priču o nama. O čoveku. O manipulaciji koja se sa makroplana lako pretapa u mikrosvet... I onda nastaju razaranja. Istorija ih je puna. Ne samo naša.
   
   Jedna od tema Našeg razreda je istina, a neka pitanja koje se najviše čuju su: zašto? Do istine, naročito one koja je u vezi sa ratnim sukobima, dolazi se veoma teško, zar ne?
   Nikada se neće doći do istine koja će zadovoljiti sve i svima biti potaman. Svako od nas nosi neku svoju istinu i pitanje je da li postoje dve iste. To vam je slično kao i sa otiskom prsta... Nema duplikata.
   
   Ovih dana počele su i probe čuvenih Goldonijevih Ribarskih svađa, u režiji Ane Tomović koja vam je poverila ulogu Bepa. Zašto je danas važno da se ponovo vratimo toj komediji karaktera, praizvedenoj na Karnevalu u Veneciji 1762. godine?
   Ne znam odgovor na to pitanje. Ljudi vole da gledaju gluplje od sebe i onda tako lakše zakamufliraju redovni očaj koji ih okružuje. Zašto baš ova?! Nemamo boljih, izgleda...
   
   Diplomirali ste na FDU-u, a pre toga stekli ste i diplomu na Fakultetu za menadžment u pomorstvu u Kotoru. Kako je ipak prevagnula ljubav prema glumi, ko je glavni „krivac“?
   Moj odnos prema glumi i pozorištu je oblikovala verovatno mama, a Kotor, odnosno Festival pozorišta za djecu je bio mesto susreta predstava i mene. Svake godine sam osećao blagu euforiju zbog dolaska svih tih predstava, iz raznih pozorišta, kao i zbog glumaca.
   
   Gluma neminovno donosi popularnost, naročito ako ste često angažovani na filmu i televiziji dok je pozorište, kada je reč o tome, prilično na margini. Mnogi glumci sa ozbiljnim, višedecenijskim pozorišnim karijerama široj javnosti su potpuno nepoznati. Iako nemate to iskustvo, imate li neki stav u vezi s tim?
   Ne, nemam stav o tome. To je prosto tako. Pa ko voli, nek' izvoli.
   
   Nemate, pretpostavljam, ni dilemu da li je bolje biti poznat/ popularan ili priznat?
   Nemam dilemu, naravno. Biti priznat, to se računa.
   
   Šira publika vas pamti po snažnim, karakternim ulogama u serijama Sinđelići, Vojna akademija, Žigosani u reketu, ali i Nečistoj krvi. U tom dramskom biseru, nastalom po delu Bore Stankovića, tumačili ste lik Mitka, filozofa, pesnika i čoveka bolne duše. Koje Borine reči, misli vas posebno prate?
   Stanković, kao veliki pisac, pokrenuo je u meni ono što veliki pisci uglavnom i rade – suštinske teme, stvari koje nemaju rok trajanja. Ljubav, porodica, konvencionalni moral, u koji ubrajam narodne običaje i porodične propise, samo su neke teme... Takođe i spoznaju da prirodni zakoni i moralni zakoni nemaju međusobno ničeg zajedničkog, naprotiv, u večnom su međusobnom sukobu i možda baš u tome leži sva tragičnost čovečja. Veliki pisci postavljaju i velika pitanja; neke odgovore moramo (pro)naći i sami. U toj potrazi je štos. Težiti treba onome čemu se teži oduvek - mirnoj savesti... Sevdah je osećanje neke duboke čežnje, a pošto Mitke nije čovek velikih poteza, put u destrukciju se činio kao neminovan. Njegova reakcija na život je bila da se napije. A ljudi mogu piti i zato što su osetljivi, ali i pametni. Glup čovek, kao što znamo, ne može da bude depresivan, a (po)nekad je lakše udovoljiti drugima nego sebi.

5. Mikojan Bezbradica
6. 
   Vučić Perović, predstava Naš razred Narodno pozorište u Beogradu
   (foto: Marijana Janković)