Kome je važan „Ludus”, i zašto

1. 
   

   Zahvaljujući „Ludusu” srpsko pozorište postaje vidljivije i važnije! „Ludus” sprečava potapanje pozorišta u osrednjosti i laicizam koji seju društvene mreže! Umberto Eko ima jasno gledište o sejačima magle sa društvenih mreža koje se svodi na to da se danas svako može baviti svačim. „Ludus” ima, osim primarno umetničke, i važnu društvenu funkciju.

2. Na ovogodišnjem festivalu „Teatar na raskršću”, održanom jesenas u Narodnom pozorištu Niš, u sklopu pratećeg programa održana je zanimljiva „Ludusova” tribina koja je, između ostalog, inicirala i naslovno pitanje.
   Pozorišne novine „Ludus“ okrenute su više prema unutra – prema ljudima koji stvaraju pozorište ili se njime bave na određeni način profesionalno. U tom pogledu se „Ludus” kao specijalizovane novine razlikuju od dnevne štampe koja ima funkciju da obavesti „običnog” gledaoca o pozorišnoj umetnosti i značajnim događajima i umetnicima ove oblasti, ali i problemima na domaćoj i međunarodnoj sceni. „Ludus” je u službi obaveštavanja onih koji žive od pozorišta, za pozorište, u pozorištu ili sa pozorištem.
   „Ludus”  je doista  koncepcijski blizak modelu novina, naročito u formalnom pogledu. Koristi one iste žanrove kao i novine „opšteg smera”. Razlika je samo u tome što u „Ludusu” ne preovladavaju kratke forme (najave i vesti) nego dominiraju izveštaji, članci, komentari, intervjui, tematske celine; blesne ponekad i neka reportaža. Doduše, složenije novinarske i publicističke forme mogu se još pronaći u onim dnevnim novinama koje neguju kulturnu rubriku ili imaju nedeljne dodatke namenjene kulturi i umetnosti. U tabloidima, pozorišnoj umetnosti ima mesta samo u slučaju žešćih skandala i u slučajevima napadnije  poestradizovanog teatarskog zbitija.
   Pozorišna kritika, kao najkompleksnija analitička  forma  najređe je prisutna u „Ludusu”, njene čestice, istina, mogu se vrlo često naći u sadržaju tekstova koji se plasiraju, ali ona je ovde više kao „začin” (a ponekad i „fini” otrov!). Opisani koncept i namena „Ludusa” opirе se prisustvu pozorišne kritike u ovim novinama. To je najpre zbog toga što je pozorišnoj kritici rezervisano mesto u ono malo jada od dnevnih novina, a potom i zbog toga što „akademičeski”, odnosno naučno strog jezik i stil karakterističan za pozorišnu kritiku,  odudara od jednostavnog i svima lako razumljivog jezičkog izraza u pozorišnim novinama.

3. 
   Sa Ludusovog skupa na Festivalu „Teatar na raskršću” u Narodnom pozorištu Niš,
   foro: arhiva Festivala (Borka Golubović Treblješanin, Tatjana Nježić i Milivije Mladenović)
4. 
   

   U „Ludusu” se mogu naći, ponekad, kao usputno, i zanimljiva gledišta o festivalskoj izvedbi predstave u odnosu na već objavljenu,  oficijelnu pozorišnu kritiku.  Takve  tekstove (beleške, komentare, uglavnom pozorišnih umetnika) valja razumeti kao oblik alternativnog vrednovanja, posebnu formu interpersonalne komunikacije i dijaloške razmene mišljenja o  određenom umetničkom fenomenu, ponekad i deskripcije pozorišnih predstava, mišljenja i stavova, iskaz neposrednog opisa doživljaja, komparacija, tumačenja i ocena vrednosti pozorišnih ostvarenja.
   Izvesno je da ovako koncepcijski ustrojen i idejno osmišljen „Ludus” utiče u izvesnoj, neutvrđenoj meri, na podizanje profesionalnih standarda u izveštavanju o pozorišnoj umetnosti i njenim akterima – stvaraocima i izvođačima, ali i podsticaj medijima da posvete više prostora – strana i termina – sadržajima o teatru.
   Nešto detaljniji pregled godišta „Ludusa” otkriće raznorodna polja serioznog pristupa fenomenu pozorišta. Tako se „Ludusu” osim informativne funkcije, može označiti i kao  baza za teatrološka istraživanja u raznim pravcima. „Ludus” je, bez preterivanja, rudnik za istraživače u sferi pozorišta i dramskih umetnosti: može da posluži za analizu i interepretaciju repertoara, produkcionih modela ili vrsta pozorišta, dušu je dao i za analizu primera projekata (opusa istaknutih reditelja, pisaca, itd, predstava),  za komparativnu analizu odabranih primera sa isticanjem uspešnih pozorišnih poslova ( pozorišne prakse), ostvarenih umetničkih rezultata i k tome podobno. Svi intervjui sa umetnicima (autorima, glumcima, saradnicima, direktorima pozorišta i dr.), a naročito oni „centralni” pod naslovom „Sagovornik Ludusa”, izvanredna su japija za monografske studije o umetnicima, itd. U istoj su funkciji i prikazi literature (stručne, uže i šire literature), kao i različitih materijala koji prate produkciju pozorišne predstave.
   Zahvaljujući „Ludusu” srpsko pozorište postaje vidljivije i važnije! „Ludus” sprečava potapanje pozorišta u osrednjosti i laicizam koji seju društvene mreže! Umberto Eko ima jasno gledište o sejačima magle sa društvenih mreža koje se svodi na to da se danas svako može baviti svačim. „Ludus” ima, osim primarno umetničke i važnu društvenu funkciju, jer je  istovremeno i oblik edukacije pozorišnog sveta, ali i publike, utiče na stvaranje pozorišnog javnog mnenja: obaveštavanje i savetovanje javnosti, afirmiše pozorište kao specifičan umetnički oblik.

5. Milivoje Mlađenović