ludus

  1. Intervju: Miloš Lolić i Miodrag Dragičević

    MANIPULACIJA I ZRNO SLOBODE, BEZNAĐE I TRAG NADE...


    1. Predstava Kaspar koju je po komadu Petera Handkea u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao Miloš Lolić visokim umetničkim dometom obeležila је (pozorišnu) godinu na izmaku. Naslovnu ulogu uzbudljivo tumači glumac Miodrag Dragičević

    2. slika
      Miloš Lolić (foto-arhiva JDP-a)


    3. Kaspar je drama jezičke torture koja govori i o zloupotrebi jezika, u ovoj predstavi u savremenom svetu u kojem je teško razumeti šta je realnost – stvarna, medijska ili digitalna. Lolićev Kaspar nam sugeriše da govor slušamo drugačije, da razmišljamo o tome kako nam jezik nameće društvo u kojem vlada konformizam. To delo je o snazi jezika koji oblikuje, izvrće, proširuje, ograničava i posreduje ljudsko iskustvo, kao tragikomična priča o našoj socijalizaciji i civilizaciji i kao maestralni traktat o otuđenju. Lik Kaspara Dragičević ovde vešto razvija od potpunog neznanja do genijalnosti mladića izolovanog i zatvorenog u sopstveni svet.
      S Lolićem i Dragičevićem razgovaramo o njihovoj neobičnoj predstavi nakon jednog izvođenja.

      TO SMO SVI MI

      Renomirani reditelj Miloš Lolić kaže da ga je ovaj Handkeov komad inspirisao i intrigirao na poseban način.
      Kaspar je neobičan komad o jeziku i manipulaciji. Vama su u pozorištu važni reči, jezik, tekst i glumci. Niste slučajno odabrali ovaj komad. Kako objašnjavate vaš susret s njim?
      Ta moja zainteresovanost za govor u pozorištu bila je inicijalna da se vežem za ovaj tekst. Moram da priznam da postoje i drugi motivi i razlozi koji me gone da radim neke tekstove. Kaspara sam nudio da radim u nekim drugim gradovima, želeo sam da se režiram nešto od avangarde i tog nasleđa, da probam da pronađem drugačije čitanje koje će na neki način publici biti bliže, a da ne bude izdaja samog teksta. Tako da me je u ovom slučaju, pored toga što je to govorno pozorište koje volim, zanimalo da nađem način da ovaj tekst danas postane repertoarski. Zato što Kaspar važi za radikalnu avangardu i retko se nalazi u programu repertoarskih pozorišta.
      Na Bitefu smo Kaspara gledali 1980-ih godina u režiji Roberta Čulija. Njegov Kaspar je bio arhaičan, momak koji se niotkuda pojavljuje, vaš Kaspar je momak ovog vremena?
      Na probama nismo hteli da lociramo odakle je i preciziramo iz kog vremena je. Nekim elementima smo pokušali da sve to poguramo u blisku budućnost koja je ne prekosutra nego baš sutra. Kao što je ovaj tekst 1967. godine, kada je napisan, bio bitan i radikalan, mislim da je takav i danas, a čini mi se da će takav ostati i sutra. Koliko god se dramska književnost od Kaspara promenila, on i dalje nosi snagu i ne postoji lak način da se obuhvati i postavi na scenu. Čini mi se zato da mu inscenacija kao da je iz budućnosti daje širinu.
      Vaš Kaspar je u staklenom kavezu, pored njega promiče svet kojem ne pripada. Uči da govori, izolovan je, ali ne dozvoljava da se s njim manipuliše. Taj komad su inače tumačili kao priču o manipulaciji jezikom. Vi ste Kaspara izolovali od svega. On jezik uči posmatrajući taj svet...
      Za početak mi je bilo bitno da svoje lično povežem s Kasparom i da možda odatle tražim način da se publika veže za Kaspara. Da, tu jeste reč o manipulaciji, tu jeste reč o konstruisanju novog čoveka. Ali u celoj toj priču meni znači da postoji nada da on takav, izmanipulisan i konstruisan ipak nudi mogućnost da se oslobodi, spase, promeni, pa možda time promeni i svet. S druge strane, tekst je zaista toliko širok da ne mislim da mu sve ovo što govorim nisam dodao, nego da sam pokušao da sve to iz njega izvučem. U tom smislu sam zahvalan tekstu koji me je u tom pravcu gurao.
      Ostali likovi u tom komadu su samo „svi ostali“. Da li je to svet oko nas? Ko su svi oni?
      To smo mi koji se još nismo osvestili, ali ima nade i za nas.
      Da li Kaspar postaje osvešćen u tom svetu bliske budućnosti?
      Ja sam optimista, ali ne volim da budem naivan. Voleo bih da kažem da je odgovor na vaše pitanje – da, ali se plašim da jedno polovično da znači: da, možda, videćemo.
      Koliko je predstava Kaspar vaše ogledalo?
      Čini mi se da je šest godina prošlo od moje poslednje predstave u Beogradu. Bilo mi je važno da radim nešto čime ću progovoriti i o sebi. Tako da ovo jeste jedna od mojih najličnijih predstava. S druge strane, nije mi bitno da to publika prvo ima u vidu, i da kada odgleda predstavu, razmišlja o meni. Ali da, ovo jeste jedna od mojih ličnijih predstava. Ovde sam se susreo s nekakvim demonima za koje nisam bio svestan i s nekim mislima za koje nisam shvatao da su uopšte moje.

      ČOVEK NIOTKUDA

      Mladi glumac Miodrag Dragičević, koji je svojim višestruko hvaljenim ulogama osvojio i publiku i kritiku, napominje da je rola Kaspara veoma važna za njegov dalji glumački razvoj.
      Kaspar je sasvim neobičan lik. Kako ste ga razumeli? Ko je Kaspar?
      Veoma je komplikovano razumeti ga. Mislim da je to čovek koji se pojavio niotkuda, ništa ne zna i polako se formira. Bilo mi je zanimljivo da gradim taj lik od nule, da razumem čoveka koji nema predstavu ni o predmetima, niti o ljudima, ne zna imena i namenu stvari, ne ume da govori... bilo je zanimljivo čeprkati po glavi jednog takvog čoveka.
      U čemu je tajna ovog komada?
      Čar ovog Handkeovog komada je što može da se čita i tumači na različite načine. Publika iz naše predstave može da učitava različite stvari: kada se na primer gasi svetlo, mogu da razumeju da je kada se upali – to drugi dan, da je prošlo samo pola sata, da je prošlo dve nedelje. Režirana je kao neka super igra, kao neko koegzistiranje nas s publikom. U predstavi imam priliku da malo šaram pogledom po publici. Lepo je kada vidim da su ljudi potpuno u tome, da smo uspeli da ih uvučemo u našu priču.
      Šta vam je donela ova uloga?
      Mislim da sam ovom ulogom dobio novi glumački volumen za koji do sada nisam znao da imam, a koji će mi značiti ako u budućnosti dođem pred neki zahtevniji zadatak. images

       .

    4. Olivera Milošević

    5. slika
      Miodrag Dragičević, Kaspar (foto: Nebojša Babić)