Povratak Dana komedije

1. 
   

   Nakon tri godine pauziranja obnovljen je festival u Jagodini

2. 
   Jugoslav Vlahović

3. Kada se u Srbiji čuje predlog da iz raznih razloga, najčešće finansijskih, bude odloženo održavanje neke manifestacije, ovo „stavljanje na led“ najčešće, u krajnjem ishodu, podrazumeva njeno gašenje. Iako pristajanje na soluciju „odlaganja“ nije uvek posledica svesne namere, bogato iskustvo nas uči da javnost najčešće odveć lako prihvata „zamrzavanje“ kao trajno rešenje. Ostali smo tako bez nekih festivala, bez značajnih manifestacija, ali i, istini za volju još 1950-ih godina, bez nekih pozorišta. Pokazalo se da nije tačna tvrdnja po kojoj vreme leči sve, jer tih ugašenih teatara ni danas nema, a tamošnjem građanstvu pozorište i dalje nedostaje.
   Iskustvo nas, takođe, uči da je kod nas neophodno uložiti ogromnu energiju da bi nešto uopšte bilo pokrenuto, zatim da bi ciljevi i misija buduće institucije ili manifestacije bili adekvatno predočeni takozvanim donosiocima odluke, onda i da bi bili obezbeđeni uslovi neophodni za valjano održavanje i njeno funkcionisanje, a na koncu i da bi jednom osnovana institucija ili napokon pokrenuta manifestacija u svojim sredinama „uhvatile korene“ i da bi, kako se to danas kaže, bile prepoznate od strane lokalne zajednice, što će reći publike.
   Ipak, potrebno je uložiti nekoliko puta više snage, strpljenja i predanosti da bi manifestacije ili institucije preživele „privremenu zamrznutost“, „kratkotrajno zatvaranje“ a u slučaju festivala „preskakanje“ redovnog termina održavanja. Obrazloženja ovih odluka po pravilu zvuče razumno: najpametnije je odložiti, sačekati bolje vreme, obezbediti konsolidaciju, pribaviti više novca, prebroditi aktuelnu krizu... A sve to u dubokom i naivnom uverenju da će nastupiti bolja vremena, da će neko dostaviti više para, da će kriza minuti ili da će pamet obezbediti konsolidaciju...
   Suštinski, razlozi transformacije pojma „privremeno“ u „trajno“ uslovljeni su isto tako jednostavnim i ništa manje logičnim okolnostima: oni koji su rukovodili ugašenim institucijama i otkazanim manifestacijama, o njima vodili računa, negovali ih i – što je najvažnije – održavali ih u životu, istrošili su svoju energiju, u međuvremenu su se umorili, dojadilo im je osećanje odgovornosti, pa nakon (prvobitno predviđene) pauze više ne mogu da prikupe novu snagu za sizifovsko guranje kamena. A pogled na brdo uz koje je potrebno izgurati kamen uvek je zastrašujuć.
   Jagodince iz direkcije Dana komedije, odnosno Kulturnog centra „Svetozar Marković“, zadesile su još strašnije stvari. Prvo su se, kao i svi mi uostalom, suočili s pandemijom kovida koja je prinudno zamrzla sve oblike uobičajenog, normalnog života, a onda je ovdašnji teatarski život ostao bez Dobrice Miličevića, novinara, pisca i dugogodišnjeg umetničkog direktora jagodinskog festivala, duše i mozga Dana komedije, i Nebojše Petrovića, direktora tamošnjeg Kulturnog centra. Stvari u Jagodini nisu dobro stajale ni što se tiče infrastrukture: izgradnja nove zgrade Kulturnog centra je zapela, a ona stara je dotrajala. Dakle, čak i kada bi se našao neko ko će organizovati Festival, predstave ne bi imale gde da budu odigrane. I eto – trogodišnje pauze...
   U međuvremenu pozorišna Srbija se u prvi mah pomirila s postojećim stanjem, a odsustvo tri festivalska izdanja javnost je prihvatila kao normalnu stvar. I tako bi sve prošlo kao što uobičajeno kod nas prolazi, kada su sve glasniji postali glasovi čuđenja i neprihvatanja. Nemirenja. Počeli su da zvone telefoni, pauze na pozorišnim premijerama pretvorene su u mini-tribine, a ove konsultacije su rezultirale samoorganizovanjem, pa su obznanjeni, istina neformalni, predlozi da Dani komedije budu preseljeni u drugi grad Srbije. Čak su pominjani i konkretni predlozi i, što posebno ohrabruje, zajednički planovi nekoliko gradskih teatara da spasu Festival.
   Uostalom, jagodinski Dani su naš jedini žanrovski definisan festival, jedina prilika da se odmere produkcije koje svedoče o aktuelnom trenutku – društvenom, političkom i svakom drugom, o stepenu (samo)svesti na osnovu koje će teatarski stvaraoci, ali i, posledično, publika, pa – ako hoćete – i kritika, odgovoriti na pitanje: šta je smešno? Preciznije, šta nas u ovom času može nasmejati?
   Odgovor, dabome, može biti do banalnosti jednostavan: nasmejaće nas ono što je smešno, a smešne, u svakoj eposi, mogu biti i naivne i nevine stvari, pa i kad glumci na pozornici jedni druge gađaju tortama, kada bez previše smisla i razloga izgovaraju psovke, krevelje se i prostački šegače... Situacija s odgovorom na ovo pitanje postaje, međutim, dramatično ozbiljna kada se o istinama o vremenu, baš kao i o istinama o nama samima, o našim naravima, pa i problemima, nedaćama, mukama, progovori na način na koji su to, recimo, činili velikani srpske komediografije – Branislav Nušić, Aleksandar Popović ili Dušan Kovačević. Ili ako se mi, ovakvi kakvi smo, zahvaljujući pozorištu prepoznamo u komedijama Aristofana, Molijera, Šekspira, Fejdoa, Gogolja... kada pred nas klasična dela svetske dramaturgije postave adekvatna ogledala, i kada se, ugledavši vlastiti lik – nasmejemo. Pre svega sebi. Ali i kad kroz smeh prepoznamo svoje mane, nedostatke, slabosti, naivnosti i gluposti.
   Smeh, naime, može biti opuštajući, može nas razonoditi, olakšati nam život u teškim situacijama, no on ume da bude i lekovit na sasvim drugačiji način. Zna, naime, da nas opomene, pa i osvesti. Uostalom, nije Umberto Eko slučajno u središte radnje svog slavnog romana Ime ruže stavio izgubljeni Aristotelov spis posvećen komediji, pandan onom u kojem se bavi – tragedijom. Sve ovo, a i još ponešto može da bude komedija. Može se, recimo, zasnivati na matematički postavljenoj dramaturgiji, te i najbanalnijim aspektima stvarnosti obezbediti dimenziju apsurda. Ili da, u ključu komedije apsurda, može ukazati na isto ono o čemu, dabome na drugačiji način, piše Beket.
   Svemu tome se smejemo. Nekad veselo, nekad s knedlom u grlu, ponekad nam smeh utihne čim iz pozorišta stignemo kući, a pokatkad i pre no što izađemo iz sale. Inscenacije svih ovih vidova i oblika komedije već bezmalo pola veka dolaze u Jagodinu da bi ih videla tamošnja publika i da bi stručni žiriji proglasili najbolje – predstave, glumce, reditelje... Baš je to usfalilo ne samo jagodinskoj publici nego i pozorišnoj Srbiji. Svi smo, naime, ostali bez prostora ekskluzivno rezervisanog za smeh i proveru njegovog aktuelnog karaktera.
   A onda su stvari počele da se odvijaju filmskom brzinom, ili ako ćemo ostati u relacijama komedije – vodviljskom brzinom. Jagodinci, tačnije Jagodinke, predvođene direktorkom Centra Zoricom Stojinović, organizovale su se, smelo na sebe preuzele odgovornost i sada su one počele da telefoniraju. Ubrzo je formiran Umetnički savet, određene su osnovne smernice 49. festivalskog izdanja, dogovoreno da će se princip selekcije reditelja Nebojše Bradića, umetničkog direktora Festivala, zasnivati na kombinaciji one od pre tri godine i novih predstava, da će, uvažavajući istinu da je komedija najozbiljniji žanr, široko zahvatiti iz ponude, a nedugo potom sastavljen je i prateći program 49. Dana komedije. Sve je, dakle, spremno, a iz Kulturnog centra „Svetozar Marković“ kažu da ne brinu o prodaji ulaznica za festivalske programe jer je Jagodina željna i komedije, i teatra i pozorišnih stvaralaca.
   Kriza je, dakle, prevaziđena, a pamet i hrabrost Jagodinki našli su rešenje. Dani komedije su vraćeni u pozorišni život Srbije.

4. Snežana Miletić

   Antrfil

   Program

   Obrazlažući izbor kojem je dao naslov Istina komedije, Bradić je konstatovao i da „komedija, kao određena istina o svetu, nije samo jedna od mnogih istina nego u „određenom segmentu svog dometa postaje jedina moguća istina“, te da će se 49. Dani komedije pozabaviti baš tom „istinom komedije koja može biti i mnogo subverzivnija od uobičajenih mehanizama distanciranja i relativizacije“. Vodeći se kriterijumima koji su „podrazumevali kritički angažman, profesionalizam i celovitost scenskog izraza, pažljiva rediteljska čitanja klasičnog i savremenog teksta, veliki broj valjanih glumačkih kreacija i adekvatna produkcijska zaokruženost“ odabrao je predstave:
   Neki to vole vruće po motivima istoimenog filma, u režiji Aleksandra Marinkovića i u produkciji Narodnog pozorišta Niš;
   Čista kuća Sare Rul, u režiji Andree Pjević i u produkciji Pozorišta Atelje 212;
   Tartif po tekstu Žan-Batista Poklena Molijera, u režiji Igora Vuka Torbice i u koprodukciji Narodnog pozorišta iz Sombora i Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada;
   Ibi the Greatpo tekstuAlfreda Žarija, u režiji Andraša Urbanai u produkciji Narodnog pozorišta u Somboru;
   Sitnice koje život znače Lorenca Maronea, u režiji Andreja Nosova i u koprodukciji Narodnog pozorišta Beograd, BEOART-a i Centra za kulturu Tivat;
   Izbiračica Koste Trifkovića, u režiji Ive Milošević i u produkciji Narodnog pozorišta iz Subotice;
   Ubistvo u Orijent ekspresu po tekstu Kena Ludviga, u režiji Darijana Mihajlovića i produkciji Pozorišta „Boško Buha“.
   U čast nagrađenih biće izvedena predstava Terapija Kristofera Duranga, u adaptaciji i režiji Olivere Đorđević i u produkciji Regionalnog pozorišta iz Novog Pazara.
   Festival će biti održan u tradicionalnom terminu od 20. do 27. marta, otvoriće ga Mira Banjac, kojoj je posvećena i izložba Pozorišnog muzeja Vojvodine i teatrologa Zorana Maksimovića, u okviru pratećih programa biće promovisana nova izdanja Sterijinog pozorja, knjiga Tatjane Nježić o Miri Banjac, u poznim večernjim terminima nastupiće stend-ap komičari, a Kulturni centar Jagodina i Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije organizovaće tribinu pod naslovom Za kakvu smo danas komediju spremni?