ludus

  1. Ustanovljena nagrada „Dejan Mijač“

    1. Od aktivnosti Udruženja dramskih umetnika Srbije, reprezentativnog udruženja u kulturi za područje Pozorišna umetnost – scensko stvaralaštvo i interpretacija, u periodu od prethodnog broja „Ludusa“ do zatvaranja ovog broja, izdvajamo:
      S obzirom na to da su se poslednjih godina pojavila značajna rediteljska ostvarenja relevantnih reditelja svih generacija koja zavređuju učestalije nagrađivanje, Predsedništvo Udruženja je odlučilo da se od 2024. godine Nagrada „Bojan Stupica“ za režiju, umesto  bijenalno, dodeljuje svake godine.
      Udruženje je polovinom marta Saopštenjem upućenom medijima podržalo kolege iz Pozorišta „Boško Buha“ i apelovalo na nadležne da se to pozorište „vrati, ostane i nastavi da radi u svojoj matičnoj kući“, u zgradi na Trgu republike koju koristi više od sedam decenija.
      Vlada RS je početkom marta donela odluku o dobitnicima priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina. Od troje umetnika koje su predložili UDUS i Savez dramskih umetnika Vojvodine, koji imaju reprezentativnost  za područje Pozorišna umetnost (stvaralaštvo, produkcija i interpretacija), priznanje je dobila Irena Tot, glumica-lutkar iz Zrenjanina. Od članova Udruženja priznanje je dobio glumac Radoš Bajić (na predlog Vlade RS).
      Komisiji za imenovanje trgova i ulica u Beogradu upućen je dopis sa podrškom predlogu Marka Stojanovića, člana Udruženja i predsednika Svetske organizacije pantomimičara, da ulica u Beogradu dobije ime po Marselu Marsou, pantomimičaru, a 2023. je stogodišnjica od njegovog rođenja.
      U okviru festivala Dani komedije u Jagodini 22. marta 2023. predstavljen je „Ludus“ broj 210, uz prisustvo teatrologa i pozorišnog kritičara Aleksandra Milosavljevića i Tatjane Nježić.
      Posebno, s naročitim ponosom i radošću, ističemo da su UDUS i Sterijino pozorje ustanovili  Nagradu „Dejan Mijač“ za rediteljski opus, koja će se, počev od ove godine, bijenalno dodeljivati domaćim i inostranim rediteljima koji su ostavili značajan trag i doprineli razvoju pozorišne umetnosti Republike Srbije. Nagrada se sastoji od plakete, novčanog iznosa i monografije. Odluku o prvom dobitniku doneće tročlani žiri i saopštiti je na svečanosti zatvaranja 68. Sterijinog pozorja, 3. juna 2023.
      Tim povodom podsećamo na mali deo onoga što je UDUS naveo u tekstu upućenom SANU, odnosno predlogu da Dejan Mijač bude primljen u tu, našu najznačajniju instituciju, što se, kao što je poznato, kasnije i dogodilo, a čime je Dejan Mijač postao prvi pozorišni reditelj član SANU.
      Između ostalog, u tekstu predloga – uz podsećanje da je Dejan Mijač režirao 135 pozorišnih predstava – od prve predstave Plug i zvezde Šona O’Kejsija u Tuzli 1956, do poslednje Višnjik A. P. Čehova u JDP-u, 2010 – istaknuto je da je u ovdašnjem teatru režirao neke od najboljih i umetnički najrelevantnijih predstava, da je svojim režijama obeležio nekoliko epoha u istoriji najmanje tri ovdašnja teatara; Srpskog narodnog pozorišta, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Pozorišta Atelje 212. Zatim da je trasirajući umetničke profile pojedinih pozorišta, presudno uticao na formiranje nekoliko naraštaja najznačajnijih srpskih glumaca, menjao tokove njihovih karijera, usmeravajući ih ka repertoarima koji će ih učiniti amblemima našeg teatarskog života. Takođe, da je domaćoj publici, kao i ovdašnjim teoretičarima i kritičarima, otkrivao zaboravljene ili skrajnute autore, predstavljao savremene inostrane dramske pisce koje, bez njegovih režija, ne bismo prepoznali kao i nama važne, u delima mnogih autora odgonetao i dimenzije njihovog stvaralaštva koje, do Mijačevih scenskih postavki, nisu bile slućene , svojim pristupom pozorištu afirmisao režiju kao autentičnu umetnost...
      Apostrofirano je da se tokom svog stvaralačkog perioda jednako dugo i jednako uspešno bavio pedagogijom – predavao je glumu i pozorišnu režiju. Ukazujući na povezanost ovih oblasti kazao je i: „moje predstave bazirane su pre svega na glumačkoj igri koja podrazumeva međuigru između samih glumaca, kao i glumaca i publike. Uopšte, pojam dobre predstave je za mene podrazumevao dobro osmišljenu i osvešćenu glumačku igru. Bavljenje pedagogijom za mene je bilo izvanredno područje za proučavanje i pripremanje glumačke igre i svaka nova generacija mladih ljudi koji su dolazili na studije je značila pronalaženje novih pristupa i odgovora na nove zahteve. Tako se i vreme u svom protoku isprobavalo u mojim predstavama. Pedagogija režije je u osnovi viši formativni stepen istog.“
      Kako je govorio, za njega je u režiji osnovno i najbitnije istraživanje uneobičavanja. „Igra je zapravo proces koji i u svom najmanjem delu otkriva onostrano“, tvrdi Mijač i dodaje, „a to je rasprskavanje realnog sveta u imaginativnom. Zato je ta igra od subjekta ka objektu i nazad ka subjektu neponovljiva i ne može se rutinski reprodukovati. Ta igra je otkrivalačka, svaka predstava je stalno traganje za onostranim. I nije cilj igre da predviđa, cilj je onostranost sâma ili, kako kaže Sterija ’događa se nešto umu neponjatno, duhu nepostižno’, a to nešto pojavljuje se u realnom vremenu i prostoru predstave.“
      U pomenutom predlogu istaknuto je i da je Dejan Mijač umetnik koji je mnogo puta režirao predstave koje su ostale zapamćene kao umetnička dela za anale, jer je, uz skrupulozno poštovanje literarnog predloška, svojim režijama otkrivao suštinu pozorišta i lični stvaralački čin digao na nivo protagonizma i posebne umetničke vrednosti
      . images

      .

    2. Antrfil

      Uvodnik…

      Stranice ovog broja Ludusa u velikoj meri posvećene su pozorišnim festivalima koji imaju
      posebnu ulogu u životu teatra.
      A o tome šta nam pozorište znači – šta god ko govorio, mislio, podržavao, ne podržavao... –
      govori iskustvo, presan život.
      Primerice, već pred puštanje ovog broja u štampu gromoglasnim aplauzom ispraćena je
      premijera Urnebesne tragedije Dušana Kovačevića u režiji Jagoša Markovića, odigrana 15. maja
      u Narodnom pozorištu u Beogradu. Publika je zdušno, s naročitom pažnjom, zanosom,
      aplauzima na otvorenoj sceni pratila duhovitošću prožetu ubojitu scensku pripovest o urnebesu
      koji obeležava život jedne familije a čija se strahota sliva u kičmu i glavu deteta lomeći ih, i kao
      krik i vapaj odjekuje u njegovom pitanju – ko sam ja...
      Kako su mediji preneli, Duško Kovačević je istakao da ga je potresao „sopstveni tekst od pre
      više od 30 godina. Moje osećanje poslednjih dana, od kako su se desile tragedije u OŠ „Vladislav
      Ribnikar“ i oko Mladenovca je – ne mogu da se pomirim sam sa sobom. Užasna krivica mada
      nisam učesnik. Ovo je kolektivna krivica. I svi ljude koje znam imaju osećaj da smo kao društvo
      napravili ogromnu grešku. Predstava je direktan sudar sa životom“.
      Ovaj broj Ludusa rađen je volonterski i na smanjenom broju strana jer – nema sredstava. Novca
      nema, ali ima entuzijazma redakcije i saradnika, i svesti o potrebi za Ludusom, njegovoj
      važnosti…

      U najkraćem: Mi vama poklanjamo Ludus, a vi Ludusu poklonite budućnost!.