„Rodoljupci“ su potvrdili temeljne odrednice rediteljske poetike Andraša Urbana koja ga je poslednjih godina afirmisala kao jednog od najoriginalnijih – kako bi Sterija rekao -„pozorištnika“ u Srbiji i regionu.

Urban već godinama ne prestaje da nas iznenađuje lakoćom s kojom otkriva tematsku i motivsku aktuelnost naših klasičnih dramskih dela. Nušićeva „Ožalošćena porodica“, „Koštana“ Bore Stankovića, „Banović Strahinja“ Borislava Mihailovića Mihiza, pa evo sada i Sterijini „Rodoljupci“ - u rukama ovog reditelja postaju savremeni komadi koji intrigiraju svežinom i aktuelnošću pitanja upućenih u srce današnje društvene stvarnosti.
Drugu, ne manje važno jeste neprekidno proširivanje mogućnosti scenskog jezika koji za Urbana kao da nema granice. U vreme kada je postdramski pristup već počeo da dogmatski produkuje scenske stereotipe, Urban principe i iskutva postdramskog teatra ne limitira na prosto distanciranje od tradicije. Naprotiv, reditelj usvaja sve što je bilo plodno na polju neoavangarde - sa nasleđem celog dvadesetog veka - od ekspresionizma, nadrealizma, artoovog teatra surovosti, dadaizma, futurizma, takozvanog fizičkog teatra, neverbalnog pozorišta, performansa... i sve to ponovo oblikuje u koherentan scenski jezički sistem koji čvrstinom forme evocira klasičan scenski izraz.

U „Rodoljupcima“ reditelj Sterijino „veselo pozorje u pet dejstava“, inače nedovršeno i „slabog dramskog kostura“, kako kaže Jovan Skerlić, preoblikuje u moderan komad sa elementima Brehtovog teatra. Brehtov Verfremdung efekt postignut je energičnim glumačkim izvođenjem songova urađenih na stihove Đure Jakšića, Jovana Hadžića i Stevana Vladislava Kaćanskog i samog Sterije. Rodoljubiva lirika u konttrapunktu sa Urbanovom postavkom ispunjenom nasiljem, u koreografiji surove žurke, transformisana je ovde u najubitačnije brehtijanske songove.

Na kraju, u „Rodoljupcima“ se na najbolji način manifestuje Urbanova saradanja sa glumcima koja nije patronska, jednosmerna nego sa-stvaralačka. Takav energetski naboj koji dosežu glumci u predstavi Narodnog pozorišta ne bi bio moguć bez dostignute kolektivne volje da se u publiku uputi jedan bolan, nesputan, emocijama nabijen krik o tragičnoj realnosti koju svi gledamo još od Sterijinog vremena, a ništa ne činimo da je promenimo.

Ostajući veran Sterijinom imperativu osvešćivanja publike, Urban je unapredio njegov komad i ostvario pozorišno delo koje može da izdrži i najstrože kritičke analize iz domena dramaturgije i režije. Zbog svega navedenog žiri je odlučio da njegovu predstavu izdvoji između nekoliko inače izvanrednih režija ostvarenih u datom periodu.