Žiri Udruženja dramskih umetnika Srbije za dodeljivanje Nagrade „Bojan Stupica“ za najbolju režiju premijerno izvedenih predstava u sezoni 1985/1986, u sastavu Milorad Vučelić, Paolo Mađeli i Nenad Prokić, odlučio je da nagradu „Bojan Stupica“ za 1985. godinu dodeli Dejanu Mijaču, za režiju predstava Čaplja Vladimira Aksjonova, u izvođenju ansambla Pozorišta Atelje 212, Ženidba Nikolaja Gogolja u izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta, Rodoljupci Jovana Sterije Popovića i Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića, u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Žiri je dobitniku ove stručne nagrade uputio sledeće

„Dragi Dejane, rešili smo da bar pokušamo da ovo obrazloženje donekle zaliči na tvoje predstave: da bude pametno i nežno, iskreno i tobož nepretenciozno, da bude malo i patetično, ironično i uzbudljivo, neumoljivo, hrabro, precizno i tako jasno. Da bude, ako treba i kič – jer pozorište je, između ostalog, i banalna stvar. U njemu je, kako kaže Volter, ponekad važnije jako lupati nego tačno udariti.

Kada bismo bili genijalni poput Marloa, pa kad bismo mogli pregledati i usvojiti njegov „imaginarni muzej“ – sigurno bismo tamo našli iste one komponente od kojih se sastoje tvoje predstave: snagu invencije, maštovito dogledavanje i uspešno stvaranje. Samo tako, dodajući dušu svojih oblika, umetnik pomiče granice stvorenog. I sve to unosi u sebe - svoje slutnje, pitanja, vizije, odgonetke – primajući i obdarujući svet posredništvom, jer ono je duh. Umetnost baca čoveka pred čoveka. Bog umetnosti je surov i pravedan. U umetnosti nema ravnopravnosti, kao što je naravno nema ni u životu. Razlika je samo što je u umetnosti moguće praviti se kao da je ima. U umetnosti samo najbolji opstaju. Za one druge nema mesta.

Dejane, bio si najbolji i baš nam je drago da smo u situaciji da to i službeno potvrdimo“.