Svečanost uručenja Nagrade „Bojan Stupica“ Egonu Savinu
Jugoslovensko dramsko pozorište24.12.2009.
Boško Milin, Ljiljana Đurić i Egon Savin (Foto: Lidija Antonović)
Svečanost uručenja Nagrade „Bojan Stupica“ Egonu Savinu
Jugoslovensko dramsko pozorište, 17.6.2004.
Predrag Bajčetić i Egon Savin (Foto: Lidija Antonović)
Svečanost uručenja Nagrade „Bojan Stupica“ Egonu Savinu
Jugoslovensko dramsko pozorište, 17.6.2004.
Boško Milin, Ljiljana Đurić i Egon Savin (Foto: Lidija Antonović)
Svečanost uručenja Nagrade „Bojan Stupica“ Egonu Savinu
Jugoslovensko dramsko pozorište, 17.6.2004.
Egon Savin sa delom asambla predstave (Foto: Lidija Antonović)
DODELA NAGRADE
„BOJAN STUPICA“
EGONU SAVINU
OBRAZLOŽENJE ODLUKE ŽIRIJA
Režirajući Nušićevu dramu Tako je moralo biti Egon Savin je postigao uspeh neočekivane vrste, utoliko veći što se savremenom čitaocu i gledaocu ovo delo činilo - možda s pravom do Savinove režije - kao primer pozorišnog stvaralaštva sa kojim se van vremena u kome je nastalo ne može stvoriti živ, uzbudljiv i nadahnjujući pozorišni čin.
A najveća inverzija u odnosu na očekivani pristup krije se u tome što žanrovske inverzije uopšte nema. Rečju, Egon Savin je želeo i uspeo da ovo delo postavi u stilu one građanske drame koja je svoj vrhunac doživela na prelomu 19. i 20. veka. Tim smelim postupkom postigao je paradoksalan rezultat. Predstava zasnovana na tematskim vrednostima i stilskim postupcima koji su olako smatrani za prevaziđene i preživele, protivno očekivanjima zablistala je kao vrhunac produkcije sezone. Za Savina to nije, kao ni za Nušića, Beograd iz bajke. To je svet koji su tek pre četvrt veka napustili turski garnizoni, mada običaji još nisu. I tu reditelj odlično prepoznaje sličnost sveta tranzicije na koncu 19. i na početku 21. veka. Sve asocijacije u vezi sa prepoznavanjem situacija postignute su suptilno, prepoznavanjem ne onoga što postoji u svetu junaka drame, nego onoga što očigledno odsustvuje iz našeg tj. gledaočevog sveta.
Savinov rediteljski postupak je oživeo Nušićevo delo koje je ovom predstavom steklo autentično dramsko tumačenje. Upravo ta autentičnost, koja ne persiflira pripovest o junacima koji nisu po vrsti i moćima ni ispod ni iznad nas, predstavlja riskantnu provokaciju za gledaoca nespremnog da pristane na žanrovske konvencije. Odluka Egona Savina da režira dramu Tako je moralo biti na način koji smo imali sreću i zadovoljstvo da vidimo predstavlja veću smelost nego što bi to bilo izvođenje bilo kojeg avangardnog eksperimenta.
Konačno, teško da bi se mogao zamisliti rediteljski postupak mimo ovog Savinovog koji bi od ovog dela načinio predstavu tako vanredno decentne duhovitosti i dirljivog dostojanstva.
Žirii: prof Predrag Bajčetić, predsednik, Vesna Jezerkić, Boško Milin, Slavenko Saletović i Ružica Sokić.