Nagradu Saveza dramskih umetnika Srbije „Bojan Stupica“ za najbolju režiju predstave premijerno izvedene od 1.4.2000. do 31.3.2002, žiri u sastavu Slobodanka Caca Aleksić, predsednik, Nikola Jeftić i Aleksandar Milosavljević odlučio je da nagradi Kokana Mladenovića za režiju predstave „Opsada crkve Svetog Spasa“ Gorana Petrovića, u izvođenju ansambla Narodnog pozorošta u Somboru.

.Mora biti da je Kokan Mladenović bio na velikim mukama razmišljajući kako da u pozorištu realizuje predstavu po romanu Gorana Petrovića „Opsada crkve Svetog Spasa“. Izazovu inscenacije ovog dela svakako nije mogao da odoli. S jedne strane, izazov je bio sadržan već i u samom Petrovićevom romanu koji se savršeno uklapa u tematski krug kojim se Mladenović već duže vrena bavi, uveren da pozorište mora da odgovori izazovima konkretnog vremena. S druge strane, provokacija je bila određena i zahtevima koje je pred Mladenovića, kao autora dramatizacije i reditelja, postavilo „prevođenje“ romaneskne strukture u dramsku, a potom i u teatarsku formu.

Reditelju od pomoći nije mogla biti ni vlastita dramatizacija ovog dela, ne zato što dramaturški nije valjano sačinjena, već što je beskompromisno sledila sve tokove piščevih ideja, izuzetno komplikovanu priču i složenu romanesknu strukturu. Rečju, rad na inscenaciji ovog romana je podrazumevao izuzetnu smelost, dovoljno veliku da bi kompletan univerzum Petrovićeve priče bio smešten u prostor određen oblikom krsta čiji se kraci produžavaju u prozore kroz koje je moguće sagledati prošlost, sadašnjost, budućnost, te sadašnjost na daljinu.

Prostor tako u ovoj predstavi definiše meru duhovnosti, a ona, opet, postaje osnova iz koje se kod publike generiše osećaj klaustrofobije, nelagodnosti koja prerasta okvire konkretnog teatarskog čina, pa i priče o opsadi crkve, prenosi se sa povesnog plana u političku ravan i postaje metafora sudbine ne samo likova o kojima je pisao Petrović, a kojima je Mladenović, zajedno sa glumcima, darivao fizičko obličje, već i svakoga od nas u gledalištu.

Na jednom mestu u svojim sećanjima Mira Stupica navodi misao Bojana Stupice: “U teatru je ipak na prvom mestu teatar“, i opisuje silovit temperament reditelja čije ime nosi nagrada koju danas prima Kokan Mladenović. U knjizi Šaka soli Mira Stupica piše i o nesravnjivoj energiji Bojana Stupice i o njegovoj čudovišnoj mašti, ali i o velikoj ranjivosti koja se nahodila iza te energije i takve maštovitosti. Pozorište je za Bojana Stupicu bilo mesto istine, lične istine o svetu i tu je istinu on delio prvo sa svojim glumcima, a zatim i gledaocima svojih predstava.

Onaj ko bez kalkulacija barata vlastitim istinama uvek je na čistini i izvrće svoju kožu naopako, otkriva svoje meso, krvne sudove, nerve ... A da bi to postigao, on mora da veruje u pozorište i njegovu ogromnu moć. Ta moć, međutim, postaje realna samo samo ako oni koji prave pozorište bezrezervno veruju u to da je u teatru sve moguće. Baš tu veru je predstavom Opsada crkve Svetog Spasa iskazao reditelj Kokan Mladenović i time zaslužio nagradu koja nosi ime Bojana Stupice.