Piše: Aleksandar Milosavljević

Mira Banjac s punim pravom pristupa malobrojnoj porodici dramskih umetnika koje objedinjuje ime podareno Nagradi za životno delo u oblasti glume - Dobričin prsten.
Među njima - velikanima ovdašnjeg glumišta – Mira Banjac je sa svojima.

Bez obzira na to da li igra u komediji ili drami, upušta li se u glumačka traganja koja će novim svetlom obasjati lik iz dramske klasike, ili joj je zadatak da načinom igre odredi puteve koji će komad u kojem je zaigrala preporučiti za status klasike, Mira Banjac svakoj ulozi obezbeđuje temeljnost, sugestivnost i autentičnost, tako da u njenoj interpretaciji sve role deluju kao jedno za svagda dovršeno delo. Takva je i u domaćem repertoaru, u delima Sterije Popovića, Sremca, Nušića, Pekića, Milice Novković, Dušana Kovačevića, ali i inscenacijama dela inostranih pisaca poput Molijera, O'Kejsija, Lorke, Dostojevskog, Vitkijeviča, Šizgala; s podjednakom predanošću igra u takozvanim lakim žanrovima, predstavama kakve su Tartif, Cincari ili Korešpodencija, Pokondirena tikva, Selo Sakule, a u Banatu, Pop Ćira i pop Spira, Radovan III, no i u dramama poput Plug i zvezde, Majka, Kamen za pod glavu. A ume i, čini se, voli i da se poigra, pa da u komediju unese dramske valere i obrnuto, da u kontekstu dramske fakture kao što je to, recimo, slučaj u Karolini Nojber, pronađe prostor za plasiranje finog komedijskog glumačkog tkanja.

Stamenost u njenom slučaju ne podrazumeva jednodimenzionalnost, beg u šablon, odustajanje od istraživanja unutar već osvojene uloge. Naprotiv, u rolama koje na pozornici traju godinama, ponekad i decenijama, ona pronalazi manevarski prostor za nadgradnju, iskustvom glumca savršenog instinkta „doškolovana“ u atmosferi pozorišta koje glumca neprestano stavlja na probu, tera ga da improvizuje, Mira Banjac nastavlja da radi na svojim ulogama i posle premijere, dorađuje ih, menja se zajedno s njima. Istovremeno, čudesnom sposobnošću transformacije ona, katkad u okvirima tek jedne uloge, razvije paletu različitosti, raznovrsnosti, spajajući i nespojivo.

Blagodareći svom profesoru Juriju Rakitinu, u svet pozorišta, docnije filma i televizije, ponela je i hudožestvenički stav da su partner i publika svetinje, a da je glumčev zadatak da „kopa“, traga i neprestano na sebi radi.
Igrajući neprestano, tokom pedeset godina, spajala je Sremsku Mitrovicu, Banja Luku, Novi Sad, Beograd, pa opet, na kraju ovog niza satkanog od odigranh uloga, smestila se u Novi Sad. Povezala je „mala“ i „velika“ pozorišta, pokatkad svojim angažmanom pretvarajući „mala“ u „velika“.

Naučila je možda najveću lekciju koju glumac mora da savlada: da je svaka predstava škola, koja kada i ne donese uspeh, nečemu poduči glumca, daruje mu iskustvo. Da bi to znanje sasvim usvojilja, morala je da pobedi sujetu. Lirski prozaične dramskerole zamenila je postepeno karakterno-komičnim ulogama, gradila zatim persiflaže i groteske, zaranjala u složene, ponekad mračne karaktere, uspevajući da pronikne u opskurno, zabranjeno, ali i da se veselo, naizgled lako i jednostavno, poigrava scenskim karikaturama.

Ako bi glumačko umeće ove dramske umetnice trebalo sažeti u lapidarnu formu koja će ujedno biti i srž obrazloženja odluke žirija koji joj je dodelio ovo priznanje, onda recimo da je Mira Banjac glumica koja scenskom pojavom, glasom, gestom i šarmom uspeva da vlastito unutrašnje ozarenje i radost zbog igre, svoj dar, podeli sa publikom, te da to podjednako, ali na sasvim različit način, čini na pozornici, pred filmskom i televizijskom kamerom.
Žiri: Jovan Ćirilov, predsednik, Stevan Šalajić, Petar Kralj, Dušan Kovačević, Radoslav Milenković, Aleksandar Milosavljević i Zoran Stošić, predstavnik Zlatare Majdanpek. Počasni član žirija dr Ivana Simeonović Ćelić, predsednik Upravnog odbora Fonda Madlena Cepter, generalnog pokrovitelja Nagrade za životno delo Dobirčin prsten.