Teško je za ovo lepo priznanje izdvojiti jednog glumca ili glumicu iz reda velikih umetnika naše scene, koji ga podjednako zaslužuju. Odluku je, međutim, znatno lakše doneti kada se među njima, kao ovoga puta, nađe ime Olivere Marković.

Saglasili smo se brzo, jednostavno, sa radošću, a gotovo ćutke, jer je to ime, kao neka formula, sažimalo sve što smo mi u tom trenutku mogli da kažemo. Kako smo se lako složili, pomislila sam: nije li ovo, možda, bilo objavljeno još davno, pre nas, nije li se Olivera Marković rodila s Dobričinim prstenom na ruci, kao Baš Čelik sa košuljicom na plećima? I što više mislim o tome, sve mi je jasnije da jeste.

Kako bi drugačije uspela da na sceni pomiri tolike glumačke suprotnosti, da bez teškoća prokrstari kroz toliko različite fahove, podjednako u modernom i u klasičnom repertoaru. Jedne večeri je zanosni vamp, druge zborana starica, jednom tragična kraljica, drugom uspijuša iz naroda, luckasta ruska grofica, pa odmah zatim brižna mati sa gradske periferije.
Od najmanje uloge ume da napravi glavnu, a svaku veliku odigra tako kao da je samo za nju pisana. Ko kao Olivera ume jednim pokretom da zasmeje gledalište, a onda da ga rastuži do bola? Samo Olivera zna kako da se svakoj ulozi posveti do kraja, a da ništa od nje ne prenese u sledeću.

Kaže se da svaki glumac u karijeri proživi sto života. Olivera je to već odavno premašila, i brojem i time što su joj životi bili tako raznovrsni. Šta sve ona nije preživela na sceni? Hodala je po usijanom limenom krovu, čekala na autobuskoj stanici, vozila kola-kantinu kao Majka Hrabrost, koketovala kao gospođa Olga, svisnula od tuge kao majka Ljube Vrapčeta, svađala se kao Goldonijeva ribarka, besnela, odigrala tolike uloge na malom i velikom ekranu i pevala romanse u štimu Jančevecke, kao njena najbolja učenica.

Teško je nabrojati Oliverine uloge, a u svakoj je bila drugačija. U stilu najbolje engleske škole, menjala je ne samo masku, već hod, gest, glas, držanje, mimiku i sve je to radila na svoj način koji se ne može oponašati. Kad se sad osvrnemo na te ličnosti koje su živele na našim scenama, vidimo da Olivera Marković nije samo glumica – ona je čitav jedan veliki glumački ansambl.

Ko sumnja da se ona rodila sa Dobričinim prstenom koji je rastao zajedno s njom, neka pogleda bolje, videće kako joj se blista na ruci i kako joj dobro pristaje.

Žiri: Mira Stupica, predsednik Marija Crnobori, Ljuba Tadić, Vida Ognjenović, Ljubomir Draškić, Muharem Pervić i Zoran Stošić, predstavnik Zlatare Majdanpek