Piše: Muharem Pervić
Za Petra Kralja, dobitnika Dobričinog prstena za 1996. godinu, rekli bismo da je u glumu usađen, da svet prima i prihvata gotovo fizički, telom, kroz dodire, mirise, kroz pokret i kretnju. Petar Kralj igra mnogo i često, u pozorištu, na televiziji i filmu, učestvuje na brojnim priredbama i svečanostima, ali Petar Kralj odoleva: ni u njemu, ni na ulogama koje tumači nema tragova zamora, istrošenosti, ponavljanja. Ili, ako ih i ima, i istrošenost i zamor ovaj glumac pretvara u svoj posed, u materiju koja „služi“ glumi. Tako i ono što je muka glume jednako je i intimni izvor iz koga se gluma, glumačka volja, moć i mašta napajaju.
Petar Kralj se ni u životu ni na sceni ne upinje da bude neobičan, ni u životu ni na sceni on ne nosi masku romantičnog glumca kao bića izvan sveta i mimo ostalih ljudi. Oko njega nema veštačkog sjaja ni misterije. Petar Kralj „radi svoj posao“ sa ubeđenjem da radi važan i složen posao, ali da ni drugi ljudski poslovi nisu ni laki, ni jednostavni. Izvan scene trudi se, iz sve snage, da bude kao i ostali, to jest, razumno ljudsko biće! Ni njegov mladoliki, ali i jedan od naših najboljih Hamleta, nije na Lovrijenac izašao sa dušom na dlanu. Umeo je Kralj, još tada, da se susretne sa moćnom pesničkom reči Šekspirovom i Laze Kostića, čijeg je Maksima Crnojevića, u režiji Arse Jovanovića, tumačio pre tri decenije. Nije ga „ubila“ , nije ga dotukla pesnička reč!.

Ni u njegovom oniskom, četvrtastom telu, ni u njegovom glasu nema, na prvi pogled, ničeg posebnog i izazovnog. Ali u tom telu, i u tom glasu, pesnikova reč je nalazila svoje prirodno zemaljsko stanište, svoj ritam i boju. Ničeg odviše, pa ni zanosa ni uznesenosti, ničeg preko ljudske i glumačke mere i moći. Iako često čita i kazuje poeziju, Kralj to čini na način bića je svakodnevni, maternji jezik proza, sa gustinom i čvrstinom, sa razmišljanjem i razumevanjem, kao neko ko poeziji pribegava retko i sa razlogom, da bi preciznije izrazio teško iskazive misli i osećanja. Petra Kralja možete slobodno i bez zazora pustiti da gleda kroz prozor: učiniće vam se da vam zagleda u pritajenu ili odbeglu misao, da taj pogled kroz zatvoren prozor otvara udaljeni predeo želje i osećanja. I nikakve poze ni teatralnosti neće biti u tome.

I baš otuda što na prvi pogled tako malo liči na Hamleta, Maksima Crnojevića ili Trepljeva, Petar Kralj je ove likove nalazio negde dublje i dalje od varljive spoljašnje sličnosti. Petar Kralj nije igrao dvojnike kojima bi pozajmljivao glas i telesnost. Kralj igra širok i raznolik repertoar, i rediteljima se ukazuje kao glumac podesan za sve, gotovo za svaku ulogu, tragičku i komičku, u nacionalnom, lokalnom čak, i svetskom repertoaru. Početkom 1967, Kralj igra svog znamenitog Tolu Manojlovića u istoimenom komadu Mome Dimića, a u režiji Petra Teslića, ali dvadesetak godina kasnije, gotovo sa jednakom srođenošću, Hefgena u Mefistu Klausa Mana, u režiji Vide Ognjenović. On igra Šekspira, Dostojevskog, Čehova, Vitkacija, Pirandela, Bonda, Mešu Selimovića, Nušića, ali i Čarapu od sto petlji Aleksandra Popovića, Kosančićev venac Slobodana Selenića, Ulogu moje porodice i Rado ide Srbin u vojnike Bore Ćosića, komade Borislava Pekića, Ljubomira Simovića, Bogdana Čiplića, Zorana Petrovića, Metastabilni graal Nenada Prokića. Petra Kralja možete zamisliti u Beketu, ali i u rodonačelnim komadima Joakima Vujića, u Steriji, u komadima Dušana Kovačevića. Kralj je dobrodošai i rediteljima u pozorištima za decu. Verujem da bi jednako dobro igrao Lira kao što je igrao Hamleta ili: Vaneka u Havelovim jednočinkama Audijencija i Vernisaž, Dimogackog u Purpurnom ostrvu Bulgakova, Hroma u Pirandelovim Divovima sa planine, Proku u Nušićevoj Ožalošćenoj porodici, Milera u Horvatovom komadu Kod lepog izgleda, Stenlija u Pinterovom Rođendanu, Sizifa u Marinkovićevim Inspektorovim spletkama, Prosjaka u Karamazovima reditelja Predraga Bajčetića, Skerlića u komadu Kako je daleko od čoveka do čoveka Vide Ognjenović, sina u Vitkacijevoj Majci i druge.

Pored Ljubomira Draškića, sa kojim je najčešće radio, Petar Kralj je dve značajne uloge ostvario u režijama Zorana Ratkovića: kapetana Ivulića u Buzdovanu i Strindberga u Enkvistovoj Noći tribada. Dejan Mijač je u svojoj postavi Garderobera našao u Petru Kralju tumača Normana.