Prvi utisak o Jelisaveti Seki Sablić je da pred sobom imamo ličnost izvan serije, i kad je gledamo iz partera na pozornici i kad se sa njom susrećemo u životu. Da li to znači da ona i u životu glumi, ili da onu iz života iznose na scenu. Ni jedno ni drugo nije istina o Seki Sablić.
Zašto žiri smatra da je Jelisaveta Seka Sablić dostojna da ponese prsten Dobrice Milutinovića, posle  svih onih koj su ga pre nje dobili?
Seka Sablić je kao i svi pravi umetnici neponovljiva. Ona je kao svaki umetnik i umetnica zapravo  neopisiva. Svaka umetnost, pa i gluma,  ne bi bila ono što je  da je svodiva na reč, jedno od postojećih sredstava umetnosti i svakodnevne komunikacije među ljudima. Mi smo joj prsten dodelili pre svega zato što osećamo da ga je ona zaslužila. Baš kao što je osećaju oni koji je gledaju na sceni bez  dužnosti da to obrazlože. I mi smo se složili bez reči, podigli smo prst, neki članovi žirija već sa Dobričinim prstenom na ruci, svako na svoj način, kao znak da je ona ove godine naš izabranik. Ta nagrada je još veća jer smatramo, a to smo već izrazili rečima za neki budući žiri, da su  i ostali predloženi  kandidati dostojni sutrašnje ili preksutrašnje nagrade.
Ali ispunimo lepu obavezu. Pokušajmo ipak da obrazložimo nagradu za nešto što je tako složeno i istovremeno jednostavno  stvorila i stvara najnoviji nosilac Dobričinog prstena.
Već smo rekli da je Jelisaveta Seka Sablić neponovljiva i neopisiva. Svaki njen stvoreni lik,  i njena i  Mirjamkina Anđelka, i Nušićeva Gina, i Lota Bota Štrausa, i Molijerova Žoržeta, i Sterijina Fema, i Gogoljeva Korobočka, i Čehovljeva Sonja, i Sofoklova Klitemnestra, Duškova Vesela ili Divna, Acina Majka Dara, njena i samo njena Marija Kalas, čak i muški likovi - Deda Bore Ćosića u njegovoj Porodici ili Bulgakovljev Luj Četrnaesti, i na desetine drugih u svim medijima, ubedljivi su  u svoj svojoj raskošnoj raznolikosti i dokazanoj neobičnosti. Doživljavamo ih kao autentična ljudska bića iz današnjeg ili prošlog života, iz  piščeve mašte ili njene mašte. Izazivajući njene role (kako bi to rekla Jelisavetina  velika prethodnica Nevenka Urbanova, takođe nosilac Dobričinog prstena) u svom sećanju, kao i mi,  uočili ste da kod naše lauratkinje nema razlike između komičnih i dramskih uloga, mada moramo da naglasimo da je Seka jedna od glumica koja se više nego druge glumice kod nas i u svetu snalazi u ulogama komediografa. Nije slučajno da je to u krilu nacije koja od svojih prvih koraka u dramskoj književnosti u XIX veku ima velike komediografe. A i Seka je svoje krupne smehotvorne korake, i to  sa punom ozbiljnošću svojih umetničkih moći, napravila  u njihovim delima.

Mi koji je  godinama znamo, pratimo i sa njom drugujemo, poznato nam je da je Jelisaveta umetnik koji misli, koji doživljava svet oko sebe u svojoj savršenoj nesavršenosti. Kad treba ona ume u životu  da reaguje na njene nepotrebne društvene promašaje tokom burnih godina koje je sa svojom generacijom i sa nama  starijima i mlađima preko glave preturila. Ona nije postala ni profesionalni kritičar društva, ali ni zabavljač koji teši savremenike. Pre bi se reklo da joj i humor odiše svešću o tome da društvo u kom živi ne bi moralo biti baš toliko nesavršeno. To uprošćeno zovemo društveno angažovanim umetnikom. Seka je i to  na svoj neponovljiv način.
Zar je potrebno još reći da je  Seka odličan saradnik reditelja, pre svega  onih koji znaju svoj posao, disciplinovan pozorišni radnik, odlična koleginica i majka koja je rodila jednog darovitog mladog reditelja po imenu Stefan! Žiri uzima sebi za pravo da joj i na tom čestita.

Žiri za dodelu Dobričinog prstena za 2010. Svetlana Bojković, Vojislav Brajović (predsednik), Nataša Ninković,  Egon Savin, Jelica Stevanović, Jovan Ćirilov (zamenik predsednika) i Nada Šargin