Glumačkoj porodici dobitnika Nagrade za životno delo Dobričin prsten Vlastimir-Đuza Stojiljković pripada i svojim izuzetnim scenskim šarmom, ali i sposobnošću da prividnom lakoćom i jednostavnošću igre, kroz valere duhovitosti i humora, dosegne dramsku, pa i tragičnu dimenziju.
U priču o Stojiljkovićevim glumačkim počecima upletena je i epizoda o tome da je stasavao u krugu pozorišnih i filmskih stvaralaca okupljenih oko rediteljke Soje Jovanović, u grupi koja će obeležiti takozvane zlatne godine Beogradskog dramskog pozorišta. Pa ipak, Vlastimir Stojiljković nikada u potpunosti nije pripadao tom serklu, kao ni Beogradskom dramskom pozorištu, a takođe se nije opredeljivao žanrovski ili fahovski.

Svoju pozorišnu karijeru je razapeo između dva teatra – Beogradskog dramskog pozorišta i „Ateljea 212“, povremeno se povlačeći na Crveni krst, gde je njegovo prisustvo po pravilu koincidiralo s uspešnim fazama u radu ove kuće, da bi se potom opet predao „Ateljeu“ i njegovoj specifičnoj pozorišnoj „aromi“, u koju se i uklapao i svesrdno joj doprinosio.

Iako prvenstveno pozorišni glumac, Đuzu će televizija definitivno načiniti jednim od naših najpopularnijih glumaca, a svakako će ga promovisati u neprevaziđenog šarmera, svestranog šoumena, besprekornog kozera, koji osvaja i glumačkim umećem, i pojavom, i pevačkim talentom. Uloge koje je ostvario na malom ekranu obezbediće mu status neprikosnovenog miljenika nacije, mada će mu, naizgled, ponešto i oduzeti od harizme koju podrazumeva status pozorišnog glumca.

Obično se naspram pohvala publike nalazi smrknuto lice kritičara. Nije, međutim, tako i u slučaju Vlastimira Đuze Stojiljkovića. Kod nas se nije često događalo da kritika tako jednodušno, gotovo redovno u superlativima, piše o nekom glumcu; a upravo je takav odnos ovdašnjih kritičara prema Đuzi. Hvalili su ga i oni najstroži, a dešavalo se da bude proglašavan za junaka večeri i onda kada bi igrao u dobroj režiji kritičarevog omiljenog dela.
Glumac „precizne i istančane“ komike – pisali su kritičari – majstor je da verbalne dosetke preobrazi u komične situacije, da svojim šarmom razigra likove koje tumači, ozari ih humornošću i da tom vedrinom osvetli i njihove mračne strane.

Nepogrešivog osećanja za prigušeni scenski humor, on uspeva da sa samo „nekoliko znalački probranih pokreta, stavova i naglasaka“ oživi čitavu jednu epohu, ali i da ostvari ono što je verovatno najteže u poslu kojim se bavi – da otkrije naličja karaktera koje igra: da bude uglađeni aristokrata, ali i da istovremeno sasvim jasno pokaže prostakluk skorojevića, ili da, insistirajući na uglađenosti lika, naglasi njegovu vulgarnost.

Stojiljković pronalazi humor i tamo gde humora na prvi pogled nema, ili gde ga ne očekujemo. On postiže i još veći podvig – izbegava dosetku tamo gde smo navikli da se ona nalazi. Odmerenost i sposobnost da se minimalnim sredstvima saopšti mnogo, možda su najdragocenije glumačke osobine Vlastimira Đuze Stojiljkovića. Uz to – kažu reditelji i Đuzine kolege – ide i činjenica da je pouzdan i kao saradnik u radu na predstavi i kao partner na sceni. Jer, on je od one starinske vrste glumaca čija se profesionalna etika ne iscrpljuje praznim pričama o umetnosti, već se svakodnevno potvrđuje i na naizgled banalnim detaljima kao što su tačnost, na vreme naučen tekst, poštovanje proba...

Ali, nisu humor i scenska duhovitost jedini njegovi glumački aduti.
Jednako je superioran i Stojiljkovićev nastup u onoj drugoj vrsti repertoara, a svoju svestranost on je potvrdio i u inscenacijama dela pisaca kao što su Bulgakov, Harold Pinter, Mrožek, Dario Fo, Nušić, Krleža, Hing, Pirandelo, Labiš, Fejdo, Eden fon Horvat, Gogolj, Havel, Šekspir, ali i u postavkama savremenih pisaca Dušana Kovačevića, Đorđa Lebovića, Velimira Lukića, Aleksandra Obrenovića, Ranka Marinkovića, Slobodana Stojanovića, Borislava Pekića, Bratislava Petkovića, Jelice Zupanc, Stevana Koprivice...

I možda baš ta repertoarska raznovrsnost predstavlja najveći izazov za Vlastimira Đuzu Stojiljkovića, provocira ga da, uvek iznova mlad, bude glumački precizan, duhovit i – šarmantan. Kroz mnoštvo najrazličitijih uloga i žanrova, kao i između Beogradskog dramskog pozorišta i „Ateljea 212“, Đuza i dalje neumorno šeta beogradskim ulicama, lak, poletan i vazda spreman na duhovitost i igru.

Žiri: Jovan Ćirilov, predsednik, Mira Banjac, Stevan Šalajić, Petar Kralj, Dušan Kovačević, Radoslav Milenković, Aleksandar Milosavljević. Počasni član žirija dr Ivana Simeonović Ćelić, predsednik Upravnog odbora Fonda Madlena Cepter, generalnog pokrovitelja Nagrade za životno delo Dobirčin prsten i svih manifestacija vezanih za ovu nagradu.

Beograd, decembra 2001.