Žiri Saveza dramskih umetnika Srbije za dodelu Nagrade „Bojan Stupica“, u sastavu Mira Banjac, predsednik, Ljubomir Draškić i Feliks Pašić, na sednici održanoj 17.4.1993. godine, jednoglasno je odlučio da nagradu za 1992. godinu dodeli Jagošu Markoviću, za režiju predstave Bogojavljenska noć Viljema Šekspira, u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Kao što se sa Snom letnje noći nije uplitao u rasprave o skrivenim i višim značenjima komada, tako dok režija Bogojavljensku noć Jagoš Marković ne zamara ni sebe, ni glumce, ni gledaoce pitanjima društvenog ili akvog drugog smisla prerušavanja. To ne znači da Šekspira prekraja i tumači po svojoj volji. Upravo suprotno: Marković Šekspira čita, baš kao što Kot preporučuje, kao svog savremenika, samo što pritom njegovu savremenost ne traži izvan duha komedije. Svet odista postaje komični teatar, a učesnici u njemu, glumci i gledaoci zajedno, neka vrsta zaverenika u igri radosti, bezbrižnosti, za dva sata osvojene sreće. Kada stupite u Markovićevo pozorište Bogojavljenske noći možete biti sigurni da ste na zaštićenoj teritoriji smeha, gde je život oslobođen za pokret svih čula i gde nema mesta sumornoj misli i teškom uzdahu.

Na izmaku dvadesetog veka, Jagoš Marković sa Šekspirom priziva duh renesanse i to čini sa zanosom i oduševljenjem deteta koje je pronašlo svoju igračku. Ali su taj zanos i to oduševljenje pokrenuti maštom i bujnošću rediteljskih ideja koje Markovića dovode u blisko srodstvo sa onim čije ime nosi ova nagrada.
Ako između stvarnosti koja guši sva druga osećanja osim osećanja teskobe i bespomoćnosti i pozorišne iluzije, koja u igru uvlači istinu i privid, lice i naličje stvarnosti, realno i njegov smešni odraz u ogledalu pozornice, bira ovo drugo.