DRVENI MAČ NIJE BEZAZLEN

1. Kakav je danas odnos države Srbije prema domaćem teatru, šta znači, kuda vodi…

3. Ako se zadržimo na konstataciji da se ova država sve intenzivnije distancira od finansiranja pozorišta, savremenog stvaralaštva i, generalno, kulture – ali podjednako i prosvete (naročito je indikativna inicijativa o formiranju privatnih univerziteta), javnog zdravstva… – onda i kod nas prepoznajemo funkcionisanje modela neoliberalnog kapitalizma kakav odavno postoji u većem delu Evrope. No, tamo – u Francuskoj, na primer – država široke ruke ulaže u svoje najreprezentativnije institucije kulture (i teatre), štiteći tako i nacionalnu kulturnu baštinu i vlastito savremeno stvaralaštvo (koje već sutra može postati deo baštine), ali istovremeno obezbeđuje i adekvatne uslove (uključujući i tehničku infrastrukturu) koji, posredstvom projektnog finansiranja i transparentnih konkursa sa precizno utvrđenim kriterijumima, garantuju kreativnost i umetničko stvaralaštvo. Razume se da u Evropi postoje i privatne institucije kulture (teatri, muzeji, galerije, fondacije…) i naravno da su one prepuštene „nevidljivoj ruci tržišta“, ali su i u ovoj sferi prethodno definisana čvrsta i jasna pravila (poreske olakšice za one koji ulažu u kulturu, recimo). Kod nas, međutim, ni na ovom nivou (konkursi, pravila „igre“ i ulaganje u infrastrukturu) ne prepoznajemo realizaciju sistemskih reformi koje bi nas približile svetskim standardima, makar i mračnim neoliberalnim, dakako.
   Da li, dakle, aktuelna dešavanja u našem teatarskom životu – ali ne jedino u njemu – prepoznajemo samo kao odustajanje države od teatra kao važnog javnog sektora?

4. (ceo tekst u štampanom Ludusu br. 217)

   
   

5. 
   Ilustracija Jugoslav Vlahović