Kad je žiri za dodelu ovogodišnje Nagrade za životno delo Dobričin prsten počeo razgovore o svim zaslužnim kandidatima, velikanima našeg glumišta, i kad je došao na red Mihailo Miša Janketić, neko je, poluglasno, rekao: “Pa zar on tu nagradu već nije dobio?”
Nije to bilo slučajno. U glumačkom životu i usponu Mihaila Janketića, ništa nije išlo ni lako, ni olako, ni brzo, ni preko reda. A ipak je sve došlo na svoje mesto! Ako među glumcima postoji glumac – Sizif, onaj što svakodnevno, iznova i od početka, gura svoj kamen uzbrdo, sa puno nade i uzalud, onda je to Mihailo Janketić.
Svakog dana, više od četiri decenije, gura glumac-Sizif svoj kamen glumački, gorki i varljivi, trošni, tragični i veličanstveni. Kamen taj čekao ga je, svakog dana, baš tamo gde bi i trebalo da bude – na početku. U međuvremenu, kamen se lagano pretvarao u dragulj, a Sizif je sve više verovao da ima smisla taj dragulj brusiti, svakodnevno, čak i kad se činilo da nema nikakvog smisla. Tako je prolazio život velikog glumca, Sizifa Mihaila Janketića. U njemu je stigao da izgradi sebe i svoju veliku glumačku umetnost. Šta je sve, koliko, gde i kada uradio Mihailo Janketić, teško da iko zna, a sasvim sam siguran da ne zna ni on sam. To će se teško “složiti” i u knjigama o njemu, koje mu sleduju, i koje će doći. On je odviše bio glumac, i samo glumac, svugde gde je bilo mesta za glumu i glumce. Svakog dana, svakog dana, upravo kao Sizif.
Nije jurio za priznanjima i nagradama, ali su one “jurile” i sustizale njega i od danas, s Dobričinim prstenom na ruci, Mihailo Janketić je glumac-dobitnik svih priznanja koja se mogu dobiti za varljivu umetnost glumačku. Svake večeri, širom sveta i gotovo istovremeno, dižu se zavese na hiljadama scena, da bi počela čarolija pozorišta. Na tom istovremeno i najmanjem i najvećem prostoru na svetu, na sceni, stoji negde i on, naš Sizif--glumac, Miša. I ako je negde, za nekog, to što će se zbiti najvažnije na svetu – onda je to upravo tu, na toj sceni gde je on. Sada! I to svi na njemu vide i svi to znaju. I glumci oko njega i publika! Odavno Mihailo Janketić na sceni, čak i kad – kao svaki glumac – govori misli koje su drugi pisali, radi nešto osobeno drugo: govori svojom igrom o našem vremenu, o nama i o sebi. O sebi, posebno!
U velikom i dugom sizifovskom kraljevanju u prolaznom – ako postoji tajna glume Miše Janketića – ona je tu negde! Ti služiš rečima onoliko koliko su ti potrebne da bi govorio o sebi. Ili još više – o sebi u vremenu koje ti je dato da u njemu traješ dok traješ. Stvarno, Sizife, glumče, “nije život što i poljem proći”! Uvek si verovao da ima mnogo smisla sve to što radiš, da je vera u pozorište ono što nam preostaje kad više ni u šta ne možemo verovati.
I sada, kad staviš na svoju umornu ruku Dobričin prsten, popećeš se sprat više, obući kostim za svoju novu ulogu, za novu premijeru. Staćeš na scenu, upaliće se reflektori i Sizif će, ko zna koji put, gurati svoj kamen-dragulj ka visini, ka nebu, među zvezde, ko zna!
Sutra ćeš, možda, biti na nekoj drugoj pozornici, u nekom drugom gradu, i opet sve iz početka... Dok se ne potroše ili kamen, ili Sizif.
Pa, guraj, guraj, Mišo – Sizife, dok možeš i dok te ima, tako jedino možeš i znaš!
Sutra je novi dan, Mihailo Janketiću! Počni ga, kao i uvek – guraj svoj kamen glumački iznova, iz početka. Još dugo, vrlo dugo! Možda će ti sa Dobričinim prstenom na ruci biti lakše. Ima još toliko toga da se kaže i uradi. Ko će, ako nećeš ti?
Želimo ti mnogo sreće, dobro zdravlje i još mnogo vere sizifovske, a sve ostalo si već dobio i osvojio zauvek. Srećno!
Žiri: Radoslav Dorić, predsednik, Stevo Žigon, Nada Blam, Vladislava Milosavljević, Miodrag Radovanović, Stevan Gardinovački i Gojko Šantić. Počasni član žirija dr Ivana Simeonović Ćelić, predsednik Upravnog odbora Fonda Madlena Zepter, generalnog pokrovitelja Nagrade za životno delo Dobričin prsten.

Beograd, decembra 2003.