Milosav Mija Aleksić (26. 9. 1923, Gornja Crnuća kod Gornjeg Milanovca – 12. 3. 1995, Beograd) sasvim mlad igrao je u Srpskom narodnom pozorištu Okruga kragujevačkog i u Narodnom pozorištu u Kragujevcu. Od 1952. do 1965. igra na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta i ostvaruje niz komičnih i dramskih uloga u domaćem i stranom repertoaru (Proka Purić Ožalošćena porodica, Čeda Gospođa ministraka i Ujka Blagoje Dr Nušića, Baltazar Baltazarović Ževakin Ženidba Gogolja, Smerdjakov Braća Karamazovi Dostojevskog, Pjer Prisipkin Stenica Majakovskog, Kristofer Man Vilovnjak od zapadnih strana DŽ. M. Singa, Dunja San letnje noći Šekspira, Tartif Ž. Molijera…). Prelazak u Narodno pozorište omogućava mu da nastavi započeto i uveća broj uloga koje predstavljaju studije karaktera i karakterne komike (Zganarel Don Žuan Molijera, Sirano de Beržerak Rostana, Lebjatkin Zli dusi i Foma Fomič Selo Stepančikovo Dostojevskog, Vule Pupavac Podvala M. Glišića, Arkadije Srećković Šuma N. Ostrovskog, Jevrem Prokić Narodni poslanik i Agaton Arsić Ožalošćena porodica B. Nušića, Vili Loman Smrt trgovačkog putnika A. Milera…). Široku popularnost stekao je u televizijskim serijama (Ogledalo građanina pokornog, Servisna stanica, Deset božjih zapovesti, Muzej voštanih figura, Ceo život za godinu dana…), na radiju (Rafajlo Raf Maksić Veselo veče) i ulogama u filmovima (Opštinsko dete, Drug predsednik centarfor, Ljubav i moda, Nema malih bogova, Dr, Jutro, Devojka, San, Skupljači perja, Biće skoro propast sveta, Krvava bajka, Biciklisti, Maratonci trče počasni krug, Tango argentino…). Dobitnik je Sterijine nagrade, Zlatnog lovorovog vijenca na Festivalu MESS u Sarajevu, statuete Ćuran, pulske Zlatne arene, Oktobarske nagrade Grada Beograda, Sedmojulske nagrade i drugih pozorišnih i filmskih nagrada, kao i društvenih priznanja.