Nagrada „Milož Žutić“ svojim imenom nosi otmenost, dostojanstvo i gotovo neobjašnjivu toplinu, raskošan  glumački talenat  kanalisan i oblikovan uzvišenim i plemenitim sredstvima.
Robert, Nebojše Dugalića, uverljiv je, realističan na način na koji Pinterov junak jedino i može biti realističan, staložen i uzdržan, dok ekspresivnost izbija iz toka misli, neizgovorenih rečenica i osećanja koje neizgovoreno izaziva u njemu. Dok gledamo Roberta koji stoički prihvata svoju sudbinu ne dozvolivši joj da ga iznenadi, kao na platnu, vidimo uzburkani kontemplativni prostor u njemu i svedočimo trenutku obuzdavanja misli, racionalizacije, putovanju od skrivenog do pojavnog, čitavu mašineriju spoznajnih i emotivnih, nesvesnih i svesnih procesa koji se oblikuju i formulišu u samo jednu repliku, mali gest i gotovo neuhvatljivi pogled.

Nebojša Dugalić  je u Robertu svoj raskošan talenat ukrotio, pripitomio ga, rastavio, i pažljiv i obziran prema liku, potpuno svestan njegove biografije i biologije i podneblja u kome živi,  ponovo sastavio uspevajući u onome u čemu i najbolji  često ne uspevaju: da stvori lik koji je ispred glumca koji ga igra.
Gledajući Roberta Nebojše Dugalića, prisustvovali smo otmenoj, dostojanstvenoj i plemenitoj glumačkoj majstoriji, stvaranju lika oblikovanom i glumačkim raciom i emocijom , otelotvorenju  posvećenosti umetnosti glume i odgovornosti prema misiji pozorišta isprepletanom sa odgovornošću prema liku koji igra.