Od svoje prve, briljantne pojave na pozorišnoj sceni, 1989. godine do danas, Jasna Đuričić svojom umetnošću zadivljuje gledaoce, partnere, reditelje, kritičare. Dovodeći komiku do vrhunca, darujući tragici vanvremensku uzvišenost, moćna u karakternim rolama u kojima se autentična životnost manifestuje neprestanim smenjivanjem tužnog, smešnog, farsičnog, tragičnog i banalnog, Jasna Đuričić pronalazi i proširuje najsuptilnije granice između krajnosti i nijansi, u svom neodoljivom scenskom postojanju godinama potvrđuje ono što je možda najvrednije u histrionskoj umetnosti – neobjašnjivu istinitost.
Izuzetno uspešna na filmu i na televiziji, za sebe govori da je prvenstveno pozorišna glumica. Jasna je svoju glumačku sudbinu vezala za teatarsku scenu. A na njoj je vladarka glumačke kreativnosti na jeziku koji razumeju u ovom delu sveta. Tu, u pozorištu, u svom kraljevstvu, ona može sve: da se bori i da gradi, da se igra i razgrađuje, da vojuje vlastite i tuđe bitke, da rečito ćuti, nema kao kamen a prisutna kao planina, da songovima koje peva do fizičkog bola svojim ulogama nanosi valere i neviđena sfumata, do kraja otkrivajući i sobom dovršavajući dimenzije koje je pisac zagubio ili samo naznačio.
Za Jasnu Đuričić ne postoji neigriv dramski tekst. Ona Elizabetancu daje autentičnu punoću, suve dijaloge nadgrađuje bez promene replike, Čehovu je dostojan partner. Ona slabašnom dramskom predlošku poklanja svoju moćnu ljudsku pojavnost, scensku harizmatičnost, neobjašnjivu kreativnost, reditelju, iz probe u probu, neumorno nudi uvek nove predloge i rešenja, a publiku zasipa talasima emocija koje generiše kao da je perpetuum mobile.
Jasna ne štedi sebe, reditelje, pisce, svoje kolege, i u tome je neumoljivo zahtevna. Od onih koji su se usudili da se izražavaju teatrom ona očekuje najviše. Ni u jednom delu pozorišta ona ne trpi diletantizam ili proizvoljnost. Bez kompromisa.
Jasna je div. Jasna je i sluga i vladar i vojnik teatara.
Jasna je još uvek nezaboravna Antigona, Šekspirova Izabela, Cmilja ili Mica Ace Popovića, Margareta Tenesija Vijlijamsa, Nušićeva Marica, Olga u Koljadinoj Murlin Murlo, Krležina Barunica Kasteli–Glembaj, Majka u Oslobođenju Skoplja Dušana Jovanovića ili Morin u Lepotici Linejna, Jasna je glumački džin u ulogama kakve joj, kao molbu za još jedan doktorat, nude Milena Marković Nahodom Simeonom, Šumom koja blista, Brodom za lutke, ili Tomi Janežič traženjem Čehovljevog Galeba, ili Mira Furlan u Dok nas smrt ne razdvoji, gde je njena Ljubićjoš jedan javni čas stvaranja doktorata.
Jasna Đuričić je najizrazitija dramska umetnica na prostoru zemalja bivše Jugoslavije. Kao i svi izuzetni talenti svojom umetnošću godinama oplemenjuje gledaoce mnogih gradova, u kojima tako moćno postoji na sceni. Svojim talentom, inteligencijom i izuzetnim pedagoškim radom ujedinjuje u sebi velike prethodnike prošlog i sadašnjeg vremena i doživotno obavezuje na kreativnost sve darovite tragaoce za nepoznatim u pozorištu, reditelje, glumce, pisce, dramaturge.
Dvadesetšest godina Jasna Đurićić istražuje, dotiče i pomera granice teatra u elitnim i vaninstitucionlanim projektima. Gigant Jasna se svrstala uz najveće dramske umetnice koje smo imali i već u svojim srednjim godinama je na vreme zaslužila da nosi Dobričin prsten, najveće priznanje koje ovdašnji esnaf dodeljuje svojim najboljim predstavnicima.
Žiri za dodelu najznačajnije nagrade za životno delo „Dobričin prsten” za 2014. godinu su sa radošću činili: prof. dr Predrag Bajčetić, reditelj, Nebojša Dugalić, glumac, Boris Komnenić, glumac, Radoslav Milenković, glumac i reditelj, teatrolozi prof. dr Ivan Medenica i mr Ksenija Radulović te glumac Predrag Miki Manojlović, predsednik Žirija, i na sastanku održanom 3. decembra 2014. godine sa lakoćom i zadovoljstvom, poštujući pravilnik dodele nagrade, velikom većinom glasova, šest prema jedan, doneli odluku da je Jasna Đuričić dvadesetdeveti dobitnik najznačajnije glumačke nagrade u našoj zemlji.

Novi Sad, 25.11.2015.