Pozorišne novine Ludus dobitnik su nagrade „Niko Garone” za 2021. godinu, koja se dodeljuje za posebno angažovanje novinara, novinskih redakcija i medijskih kuća u oblasti kulture. Nagradu je 18. decembra u Smederevu primila Tatjana Nježić, glavna i odgovorna urednica Ludusa.
Nagrada Niko Garone je ustanovljena od strane pozorišta PATOS iz Smedereva na međunarodnom multimedijalnom festivalu Patosoffiranje 2014. godine. Niko Garone, čijim je imenom nazvana ova nagrada, je bio novinar i pozorišni kritičar italijanskog lista Republika, koji je posvećeno pratio i afirmisao savremenu italijansku i evropsku pozorišnu i plesnu scenu, a od 2005. godine, kroz aktivnosti omladinskog pozorišta PATOS i njihovog festivala Patosoffiranje, i nezavisnu kulturu u Srbiji i regionu. Autor je publikacije Nova lica Srbije i dokumentarnog filma o inkluzivnom pozorišnom projektu Nomad scena. Njegov sin je danas svetski priznati reditelj Mateo Garone. Niko Garone je preminuo u Rimu 2009. godine.
Komisiju za izbor dobitnika za 2021. godinu činili su dosadašnji dobitnici te nagrade - redakcija Kulturnog dnevnika RTS-a, Portal za kulturu Jugoistočne Evrope SEEcult.org, novinari smederevskih medija Snežana Glišić i Dragan Pavlović, Kulturni dodatak lista Politika, teatrološkinja i pozorišna kritičarka dnevnog lista Politika Ana Tasić, novinarka nedeljnika Vreme Sonja Ćirić, novinarka i urednica Drugog programa Radio Beograda Miška Knežević i novinarka portala SEEcult.org Zorica Dimitrijević.

OBRAZLOŽENJE KOMISIJE

Pozorište PATOS, u skladu sa mišljenjem stručne komisije, ovogodišnju nagradu Niko Garone za posebno angažovanje novinara, novinskih redakcija i medijskih kuća u oblasti kulture dodeljuje Pozorišnim novinama LUDUS.
Ludus su važne novine. Onako kao što to rade muzeji, Ludus čuva pozorište. Beleži sve bitno što se pozorištu događa i što ga se tiče, pa bilo to lepo ili ružno. Akcenat u prethodnoj rečenici je na reči „bitno“. Jer ako nečeg nema u Ludusu, neke predstave, nekog događaja ili skupa, to znači da nisu vredni da ih se pamti. Po dobru ili po zlu – svejedno. Znači da nisu uticali na pozorišni život. Merilo po kome Ludus bira svoje teme je vidljivost u vremenu. Zato se kad prelistavamo njegove stare brojeve setimo ne samo prošlih predstava i uloga, nego i konteksta u kome su se dešavale. To znači da Ludus nije novina samo o pozorištu.
Ludus se ne prodaje na kioscima, i nema visok tiraž, ali ima ugled i autoritet, te ih niko nije odbio kad bi zamolili za intervju ili izjavu. I ne mali broj puta se čuju i vide glumci, reditelji, pisci, kako se hvale zato što Ludus piše o njima. Tekst u Ludusu je uspeh, dokaz da je njihova predstava, uloga, kostim, scenografija, vredna da bude sačuvana. Čini se da naše društvo ne zna šta je Ludus i koliko nam znači. Da u njemu vidi „samo još jednu novinu“ pa da ga zato, zbog neznanja, odbacuje. Jer, šta drugo može da znači činjenica da godinama unazad Ludus postoji samo zahvaljujući nastojanju redakcije da ne nestane ovaj, muzej, ovaj arhiv, riznica našeg pozorišta, i to zahvaljujući desetak posvećenika koje na okupu drže Tanja Nježić i njihovo ubeđenje da je pozorište nešto što se po svaku cenu mora čuvati.