Od prve premijere u Narodnom pozorištu u Beogradu, kada je nastupio u ulozi Tete Ajnštajna, u predstavi „Mileva Ajnštajn“  pisca i reditelja Vide Ognjenović, bilo je jasno da je Nenad Stojmenović glumac koji će biti značajan član ovog ansambla sa zadivljujućom tradicijom. Perfektna dikcija, pre svega, ali i fizička ekspresivnost i izuzetan dar za neverbalni izraz u sferi scenskog pokreta, ukazivali su na to da će ovaj glumac biti dragocen u širokom dijapazonu repertoara kakav se očekuje i podrazumeva u Narodnom pozorištu. Nenad Stojmenović je u sledećih dvanaest sezona opravdao očekivanja svih uprava, ali, pre svega,  svih reditelja koji su ga rado angažovali u predstavama veoma širokog žanrovskog raspona - od drame i komedije do tragikomedije i predstava istražvačkog karaktera: Hasanaga  (“Hasanaginica” LJ.Simovića) ,Epihodov (“Višnjik” A.P. Čehova),   Stojan (“Koštana” Bore Stankovića), Tuzenbah (“Tri sestre” A.P.Čehova), Romeo (“Romeo i Julija” Viljema Šekspra), Klif (“Osvrni se u gnevu” Ozborna), Kreont  (“Car Edip Sofokla), Valja („Igrajući žrtvu“ braće Presnjakov), Mula Jusuf („Derviš i smrt“  Selimovića / Mihiza), Dionis („Bahantkinje“ Euripida) – sve do poslednjih izvanrednih ostvarenja u samo jednoj sezoni: uloge Šatova u „Zlim dusima“ Dostojevskog i Džona Vortinga u Vajldovoj briljantnoj društvenoj komediji „Važno je zvati se Ernest“.
Nenada Stojmenovića je Narodno pozorište više puta nagrađivalo za predan rad  i izvanredne kreacije i predlagalo za postojeće glumačke nagrade (između ostalog i za nagradu „Raša Plaović“ za briljntno tumačenje Dionisa u Euripidovim „Bahantkinjama“), ali  (kao uostalom i Miloš Žutić, čije izražajne vrednosti baštini, možda  u većoj meri od bilo kog aktivnog glumca mlađe generacije) Stojmenović od žirija nije dobijao podsticaje za svoju iskrenu predanost istraživanju granica glumačkog umeća. Smatramo da je sa prošlogodišnjim kreacijama u dve  poetički  potpuno različite predstave, kakve su „Zli dusi“ Tanje Mandić Rigonat i „Važno je zvati se Ernest“ Nikole Zavišića, Stojmenović  demonstrirao upravo one kvalitete koji su krasili njegovog velikog prethodnika u Narodnom pozorištu, a koji su u obrazloženju o nagradi koja nosi ime Miloša Žutića veoma lepo iskazani atributima: „poštovanje jezika i govora“, „snaga izraza i osećanja“ i „tragalaštvo“. Obe uloge - i Šatov i Vorting - naišle su na izvanredan odziv publike i veoma pohvalne ocene stručne kritike i potvrdile da Nenad Stojmenović, osim senzibiliteta za duboko emotivno i misaono poistovećivanje sa likom koji igra, poseduje i neograničen spektar sredstava glumačkog izraza, uvek u saglasju sa temeljnim intencijama celine predstave